Humulin M3

Hipoglikemija.

Preosetljivost na Humulin® ili neki od ekscipijensa leka, osim slučajeva kada se koristi kao deo programa desenzibilizacije.
Osim rastvorljivog oblika (Humulin® R), nijedna druga Humulin® formulacija se ne sme, ni u kom slučaju, primeniti intravenskim putem.

Prevođenje pacijenta na drugu vrstu ili brend insulina mora se obavljati pod strogim medicinskim nadzorom. Promene jačine, brenda (proizvoñača), vrste (rastvorljivi, izofan, mešavina), porekla (životinjskog, humanog, analog humanog insulina) i/ili metoda proizvodnje (rekombinantna DNK nasuprot insulinu životinjskog porekla), može za posledicu imati potrebu za promenom doziranja.
Kod nekih pacijenata koji uzimaju humani insulin može biti neophodna promena doziranja u odnosu na doziranje insulina životinjskog porekla. Ukoliko je podešavanje doze neophodno, može se uvesti sa prvom dozom ili u periodu od nekoliko prvih nedelja ili meseci.
Kod malog broja pacijenata koji su imali hipoglikemijske reakcije pri prelasku na humani insulin, pokazalo se da su upozoravajući simptomi hipoglikemije bili slabije izraženi ili drugačiji od simptoma koje su iskusili dok su uzimali prethodni insulin životinjskog porekla. Kod pacijenata kod kojih se nivo glukoze u krvi bitno popravio, npr. kao posledica intenzivirane insulinske terapije, mogu se izgubiti neki ili svi upozoravajući simptomi hipoglikemije, pa pacijenta treba upozoriti na takvu mogućnost. Meñu stanja koja mogu da izmene ili prikriju rane upozoravajuće simptome hipoglikemije spadaju i dugotrajni dijabetes, dijabetesna neuropatija ili uzimanje lekova, npr. beta blokatora. Nekorigovane hipoglikemijske ili hiperglikemijske reakcije mogu izazvati gubitak svesti, komu ili smrt.
Neodgovarajuće doziranje ili prekid terapije može, pogotovo kod insulin-zavisnih pacijenata sa dijabetesom, dovesti do hiperglikemije i dijabetičke ketoacidoze, potencijalno životno ugrožavajućih stanja.
Terapija humanim insulinom može dovesti do stvaranja antitela, s tim što je njihov titar niži od titra antitela čije stvaranje je posledica primene prečišćenih insulina životinjskog porekla.
Potrebe za insulinom mogu značajno da se promene kod bolesti nadbubrežne žlezde, štitne žlezde i hipofize, kao i u prisustvu renalne ili hepatičke insuficijencije.
Potrebe za insulinom se mogu povećati tokom bolesti ili emocionalnih smetnji.
Podešavanje doziranja insulina može takoñe biti neophodno ukoliko pacijenti promene nivo fizičke aktivnosti ili uobičajeni način ishrane.

Za neke lekove se zna da ostvaruju interakcije sa metabolizmom glukoze. Lekar mora da uzme moguće interakcije u obzir i od pacijenta sazna koje lekove, pored humanog insulina, uzima.
Na povećanje potreba za insulinom mogu da utiču lekovi sa hiperglikemijskim dejstvom kao što su glukokortikoidi, tiroidni hormoni, hormon rasta, danazol, β2 agonisti (npr. ritodrin, salbutamol, terbutalin), tiazidi.
Na smanjenje potreba za insulinom može da utiče upotreba lekova sa hipoglikemijskim dejstvom, kao što su oralni hipoglikemici, salicilati (npr. acetilsalicilna kiselina), izvesni antidepresivi (MAO inhibitori), neki ACE inhibitori (kaptopril, enalapril), ne selektivni beta blokatori, sulfonamidi i alkohol. Postoji mogućnost interakcija blokatora angiotenzin II receptora i posledično smanjenje potreba za insulinom.
Analozi somatostatina (oktreotid, lanreotid) mogu i da smanje i da povećaju potrebe za insulinom.

Od suštinskog je značaja da trudnica koja prima insulin (insulin-zavisni ili gestacioni dijabetes) bude pod adekvatnom kontrolom tokom cele trudnoće. U toku I trimestra se potreba za insulinom obično smanjuje, dok se tokom II i III trimestra povećava. Pacijentima sa dijabetesom treba skrenuti pažnju da obaveste svog lekara ako su trudni ili nameravaju da zatrudne.
Pažljivo praćenje kontrole glikemije, kao i opšteg zdravstvenog stanja, kod trudnica sa dijabetesom je od izuzetne važnosti.
Dojiljama sa dijabetesom može biti potrebno podešavanje doze insulina, načina ishrane ili oboje.

Hipoglikemija može da oslabi sposobnost pacijenta da se koncentriše i reaguje. To može da predstavlja rizik u situacijama u kojima su te sposobnosti posebno značajne (npr. upravljanje vozilom ili rukovanje mašinama).
Pacijentima treba savetovati da preduzmu potrebne mere predostrožnosti kako bi izbegli hipoglikemiju u toku vožnje, što je posebno značajno kod pacijenata koji nisu svesni upozoravajućih znakova hipoglikemije, kada su simptomi slabije izraženi ili ako imaju česte epizode hipoglikemije.
U takvim okolnostima treba razmotriti da li je preporučljivo upravljati vozilom uopšte.

Doziranje određuje lekar prema potrebama pacijenta.
Humulin® M3 u ulošku se aplikuje u obliku subkutane injekcije, ali se može, iako se ne preporučuje, aplikovati i intramuskularnom injekcijom. Navedena formulacija se ne sme primenjivati intravenski.
Preparat treba primeniti u obliku subkutane injekcije u nadlaktice, butine, glutealni predeo ili trbušni zid. Mesta ubrizgavanja injekcije treba rotirati, tako da se isto mesto ne koristi češće od približno jednom mesečno.

Treba biti oprezan prilikom primene bilo kog Humulin ®  insulinskog preparata da se injekcija ne ubrizga u krvni sud. Posle ubrizgavanja insulina, mesto ubrizgavanja ne treba masirati. Pacijenta treba edukovati kako da pravilno ubrizga injekciju.
Formulacija Humulin® M3 predstavlja gotovu, definisanu mešavinu rastvorljivog insulina i izofan insulina, formulisanu sa ciljem da se izbegne potreba da pacijent meša insulinske preparate.
Terapijski režim se mora zasnivati na pacijentovim metaboličkim potrebama.
Uputstvo za upotrebu / rukovanje
Suspenziju za injekcije u ulošku od 3ml treba upotrebljavati samo sa pen aplikatorom koji ima odgovarajući CE znak prema preporuci proizvođača.
a) Pripremanje doze
Neposredno pre primene preparata Humulin® M3 uložak se mora protrljati meñu dlanovima desetak puta i okrenuti za 180° takoñe desetak puta, da bi se insulin potpuno resuspendovao i dobio ujednačeno mutan ili mlečni izgled. Ukoliko se to ne dogodi, ponovite opisani postupak dok se sadržaj ne izmeša potpuno. U ulošku se nalazi staklena kuglica koja olakšava mešanje. Nemojte intenzivno mućkati sadržaj, jer to može da izazove penušanje koje može da utiče na pravilno odmeravanje doze.
Ulošci se moraju često proveravati i ne treba ih upotrebljavati ukoliko se pojave grudvice ili ako su za dno ili zid uloška zalepljene kompaktne bele čestice, koje daju zamrznut izgled.
Konstrukcija uloška ne dozvoljava mešanje drugog insulina u ulošku. Osim toga, ulošci se ne mogu ponovo puniti.
b) Ubrizgavanje doze
Ubrizgajte pravilnu dozu insulina prema uputstvima svog lekara ili specijalizovane medicinske sestre.
Mesta ubrizgavanja injekcije treba rotirati, tako da se isto mesto ne koristi češće od približno jednom mesečno.
U svakom pakovanju se nalazi tekst uputstva za pacijenta sa instrukcijama za ubrizgavanje insulina.
c) Odbacivanje iskorišćenih uložaka i igala
Igle koristite samo jednom, a iskorišćene igle odbacite na odgovoran način. Igle nikada nemojte deliti sa drugima.

Specifična definicija predoziranosti insulinom ne postoji, jer su serumske koncentracije glukoze rezultat složenih interakcija izmedu nivoa insulina, raspoložive glukoze i drugih metaboličkih procesa. Hipoglikemija se može javiti kao posledica viška insulina u odnosu na unos hrane i utrošak energije.
Hipoglikemiju mogu da prate malaksalost, konfuzija, palpitacije, glavobolja, znojenje i povraćanje.
Epizode blage hipoglikemije će reagovati na oralni unos glukoze ili nekog drugog šećera ili zaslañenih proizvoda.
Korigovanje umereno teške hipoglikemije može se postići intramuskularnom ili supkutanom primenom glukagona, a potom, kad se pacijent dovoljno oporavi, oralnim unosom ugljenih hidrata.
Pacijentima koji ne reaguju na glukagon mora se intravenski dati rastvor glukoze.
Komatoznim pacijentima se glukagon daje intramuskularno ili potkožno. Ipak, ako glukagona nema pri ruci ili ako pacijent ne reaguje na glukagon, mora se dati intravenski rastvor glukoze. Čim pacijent dođe svesti, mora da dobije obrok hrane.
Produženi unos ugljenih hidrata i nadzor mogu biti neophodni zbog toga što se hipoglikemija može javiti nakon prividnog kliničkog oporavka. 

Najčešći neželjeni efekat terapije insulinom kod pacijenata sa dijabetesom je hipoglikemija. Teška hipoglikemija može dovesti do gubitka svesti i, u ekstremnim slučajevima, smrti. Ne postoji specifična učestalost javljanja hipoglikemije, pošto je ona rezultat kako doze insulina tako i drugih faktora, npr. načina ishrane i stepena fizičke aktivnosti pacijenta.
Na mestu aplikovanja injekcije insulina često se može javiti lokalna alergija (1/100 do < 1/10) u obliku crvenila, otoka i svraba, koja se povlači obično u roku od nekoliko dana ili nedelja. U nekim slučajevima, za ovu pojavu su odgovorni drugi činioci, npr. iritansi u sredstvima za dezinfekciju kože ili neadekvatan metod aplikovanja injekcije.
Sistemska alergija, koja je veoma retka (< 1 / 10 000) ali potencijalno ozbiljnija, jeste generalizovana alergija na insulin. Može da izazove osip kože celog tela, zadihanost, zviždanje u grudima, pad krvnog pritiska, ubrzan puls ili znojenje. Teški slučajevi generalizovane alergije mogu biti opasni po život. U retkim slučajevima teškog oblika alergije na Humulin® neophodna je neodložna primena dgovarajuće terapije. U takvim slučajevima se može pokazati neophodnom promena insulina ili desenzibilizacija.
Na mestu aplikovanja injekcije povremeno (1/1000 do <1/100) se može javiti lipodistrofija.