Ranisan šumeće tablete

Preosetljivost na aktivnu supstancu ili bilo koju pomoćnu supstancu ovog leka.

Malignitet
Pre otpočinjanja terapije ranitidinom kod pacijenata sa ulkusom želuca i kod pacijenata srednjih godina i starijih sa novonastalim, ili nedavno izmenjenim simptomima dispepsije, potrebno je isključiti mogućnost nastanka maligniteta pre otpočinjanja terapije ranitidinom, s obzirom na to da ranitidin može maskirati simptome karcinoma želuca.

Oboljenja bubrega:
Ranitidin se izlučuje putem bubrega, tako da se koncentracije leka u plazmi povećavaju kod pacijenata sa oboljenjem bubrega. Dozu treba prilagoditi na način koji je opisan u odeljku Doziranje i način primene - Pacijenti sa oštećenom funkcijom bubrega.

Preporučuje se redovno praćenje pacijenata koji istovremeno sa ranitidinom koriste i nesteroidne antiinflamatorne lekove (NSAIL), naročito ukoliko su u pitanju stariji pacijenti ili osobe sa peptičkim ulkusom u anamnezi.

Retki klinički izveštaju ukazuju na to da ranitidin može precipitirati akutne napade porfirije. U skladu sa tim, primenu ranitidina treba izbegavati kod pacijenata sa akutnom porfirijom u anamnezi.

Postoji povećani rizik za razvoj vanbolički stečene pneumonije kod starijih pacijenata, osoba sa hroničnim oboljenjem pluća, dijabetesom ili kod imunokompromitovanih pacijenata. Velika epidemiološka studija je pokazala da postoji povećan rizik od razvoja vanbolnički stečene pneumonije kod pacijenata koji su trenutno na terapiji ranitidinom, u odnosu na one koji više ne koriste ovaj lek, sa zabeleženim prosečnim povećanjem relativnog rizika od 1,82 (95% CI 1.26-2.64). Postmarketinški podaci ukazuju na reverzibilnu mentalnu konfuziju, depresiju i halucinacije, što je najčešće prijavljivano kod ozbiljno obolelih i pacijenata starije životne dobi.

Ovaj lek sadrži natrijum (614 mg po tableti), što treba uzeti u obzir kod pacijenata sa povišenim krvnim pritiskom, kardiovaskularnim ili bubrežnim oboljenjima i/ili na režimu ishrane sa ograničenim unosom natrijuma.

Ranitidin ima potencijal da utiče na resorpciju, metabolizam ili bubrežnu ekskreciju drugih lekova.
Izmenjena farmakokinetika može usloviti prilagođavanje doza ili prekid primene istovremene terapije.

Nastanak interakcija uključuje nekoliko mehanizama:
1) Inhibicija sistema oksigenaza mešovite funkcije povezanih sa sistemom citohrom P-450:
Ranitidin u uobičajenim terapijskim dozama ne potencira dejstvo lekova koji su inaktivirani ovim enzimiskim sistemom kao što su diazepam, lidokain, fenitoin, propranolol i teofilin.

Zabeleženi su slučajevi promene protrombinskog vremena sa primenom kumarinskih antikoagulanasa (npr. varfarin). Zbog uskog terapijskog indeksa, preporučuje se pažljivo praćenje povećanja ili smanjenja protrombinskog vremena tokom istovremene primene sa ranitidinom.

2) Kompeticija za renalnu tubularnu sekreciju:
S obzirom na to da se ranitidin parcijalno eliminiše katjonskim sistemom, to može uticati na klirens drugih lekova koji se eliminišu na ovaj način. Visoke doze ranitidina (npr. doze koje se koriste u lečenju Zollinger–Ellison-ovog sindroma) mogu smanjiti izlučivanje prokainamida i N-acetilprokainamida, što dovodi do povećanja nivoa ovih lekova u plazmi.

3) Izmena gastričnog pH:
Ova promena može uticati na bioraspoloživost nekih lekova, što može dovesti do ili povećanja (npr. triazolam, midazolam, glipizid) ili smanjenja resorpcije nekih lekova (npr. ketokonazol, atazanavir, delavirdin, geftinib).

Nema jasnih pokazatelja interakcije između ranitidina i amoksicilina ili metronidazola.
Ukoliko se istovremeno sa ranitidinom primeni sukralfat u visokim dozama (2 g), njegova resorpcija može biti smanjena. Ovaj uticaj nije primetan ukoliko se sukralfat uzme dva sata nakon ranitidina.

Trudnoća
Ranitidin prolazi kroz placentu, ali terapijske doze primenjene kod trudnica tokom porođaja ili carskog reza nisu imale bilo kakva neželjena dejstva na sam tok porođaja ili na kasniji razvoj novorođenčeta. Kao i druge lekove, ranitidin ne treba primenjivati tokom perioda trudnoće, osim ukoliko lekar smatra da je to neophodno.

Dojenje
Ranitidin se izlučuje u majčino mleko. Kao i druge lekove, ranitidin ne treba primenjivati tokom perioda dojenja, osim ukoliko se to smatra neophodnim.

Plodnost
Nema dostupnih podataka o uticaju ranitidina na plodnost u humanoj populaciji. Nije zabeležen uticaj na plodnost kod mužjaka ili ženki u studijama na životinjama.

Nema podataka o uticaju leka na sposobnosti prilikom upravljanja vozilima i rukovanja mašinama.

Odrasli (uključujući starije)
Uobičajena doza leka je 150 mg, dva puta dnevno, ujutru i uveče.

Ulkus duodenuma i želuca:
Standardno doziranje je 150 mg dva puta dnevno ili 300 mg uveče. Lek se može uzimati nezavisno od obroka.

U najvećem broju slučajeva kod ulkusa duodenuma, benignog ulkusa želuca i postoperativnog ulkusa, do izlečenja dolazi posle 4 nedelje. U slučaju da nije došlo do potpunog izlečenja posle ovog inicijalnog terapijskog perioda, do potpunog izlečenja dolazi posle dodatne 4 nedelje terapije. 

Ulkusi nastali nakon terapije NSAIL ili povezani sa kontinuiranom primenom NSAIL:
Može biti potrebna terapija u trajanju od 8 nedelja.

Prevencija ulkusa duodenuma izazvanih nesteroidnim antiinflamatornim lekovima:
150 mg dva puta dnevno, može se primeniti istovremeno sa terapijom nesteroidnim antiinflamatornim lekovima.

Kod duodenalnog ulkusa, terapija od 300 mg dva puta dnevno u trajanju od 4 nedelje pokazala je viši stepen izlečenja u poređenju sa dozom od 150 mg dva puta dnevno ili 300 mg ranitidina uveče tokom 4 nedelje.
Povećanje doza nije bilo udruženo sa povećanom incidencom neželjenih dejstava.

Duodenalni ulkus povezan sa infekcijom izazvanom bakterijom Helicobacter pylori:
Za duodenalni ulkus povezan sa infekcijom izazvanom bakterijom Helicobacter pylori, primeniti ranitidin u  dozi od 300 mg uveče ili 150 mg dva puta dnevno u kombinaciji sa 750 mg amoksicilina oralno primenjenim tri puta dnevno i metronidazolom u dozi od 500 mg tri puta dnevno u trajanju od dve nedelje. Terapiju ranitidinom treba nastaviti još 2 nedelje. Ovaj dozni režim značajno smanjuje frekvencu rekurentnih duodenalnih ulkusa.

Terapija održavanja sa smanjenom dozom od 150 mg ranitidina uveče preporučuje se kod pacijenata koji imaju dobar terapijski odgovor na kratkotrajnu terapiju, posebno kod onih sa rekurentnim ulkusima u anamnezi.

Gastroezofagealna refluksna bolest:
Za ublažavanje simptoma kod gastroezofagealne refluksne bolesti. Kod pacijenata koji imaju gastroezofagealnu refluksnu bolest, preporučuje se primena doze od 150 mg dva puta dnevno tokom dve nedelje i može se ponoviti ukoliko se simptomi ne povuku tokom inicijalne terapije.

Ezofagealna refluksna bolest:
U terapiji ezofagealne refluksne bolesti, preporučena terapija je ili 150 mg dva puta dnevno ili 300 mg uveče, u trajanju do 8 nedelja, odnosno 12 nedelja, ako je potrebno.
Kod pacijenata sa umerenim do teškim ezofagitisom, doza ranitidina može biti povećana na 150 mg, četiri puta dnevno, u trajanju do 12 nedelja. Povećanje doze nije bilo udruženo sa povećanjem incidence neželjenih dejstava.

Izlečeni ezofagitis:
Kod dugotrajne terapije, preporučena doza za odrasle je 150 mg dva puta dnevno. Dugotrajna terapija nije indikovana kod pacijenata sa nelečenim ezofagitisom sa ili bez Barrett-ovog epitelijuma.

Zollinger-Ellison-ov sindrom:
Početna doza kod pacijenata sa Zollinger-Ellison-ovim sindromom je 150 mg tri puta dnevno, ali se doza može povećati ukoliko je neophodno. Doze do 6 g dnevno se dobro podnose.

Hronične epizode dispepsije:
Standardni dozni režim za pacijente sa hroničnim epizodama dispepsije je 150 mg dva puta dnevno u trajanju do 6 nedelja. Svi pacijenti koji ne odgovore na terapiju ili kod kojih ubrzo nakon terapije dođe do relapsa treba da budu podvrgnuti ispitivanjima.

Profilaksa krvarenja ulceracije izazvane stresom kod teško obolelih pacijenata ili profilaksa rekurentnih krvarenja kod pacijenata koji imaju krvarenje peptičkog ulkusa:
150 mg dva puta dnevno, može biti zamena za injekciju kada pacijent počne sa uzimanjem obroka.

Profilaksa aspiracije želudačne kiseline (Mendelson-ov sindrom):
150 mg oralne doze može se dati 2 sata pre anestezije, i poželjno je takođe dati 150 mg prethodne večeri.
Alternativno, može se primeniti i injekcija. Tokom porođaja se daje 150 mg svakih 6 sati, međutim ukoliko je neophodna opšta anestezija preporučuje se primena dodatnog antacida (npr. natrijum-citrat).
Takođe, potrebno je preduzeti uobičajene mere za sprečavanje aspiracije kiseline.

Pacijenti preko 50 godina starosti
Videti odeljak Farmakokinetički podaci (Posebne populacije pacijenata)

Terapija akutnog peptičkog ulkusa
Preporučena oralna doza za terapiju peptičkog ulkusa kod dece je 4 mg/kg/dan do 8 mg/kg/dan primenjena u dve podeljene doze do maksimalnih 300 mg ranitidina dnevno u trajanju od 4 nedelje. I kod pacijenata sa potpunim izlečenjem, indikovano je još 4 nedelje terapije, jer izlečenje obično nastaje nakon 8 nedelja terapije.

Gastroezofagealni refluks
Preporučena oralna doza za terapiju gastroezofagealnog refluksa kod dece je 5 mg/kg/dan do 10 mg/kg/dan podeljena u dve dnevne doze do maksimalih 600 mg (maksimalna doza se primenjuje kod dece veće telesne mase ili kod adolescenata sa teškim simptomima).

Pacijenti sa oštećenom funkcijom bubrega:
Akumulacija ranitidina sa posledičnim povećanjem koncentracije u plazmi nastaje kod pacijenata sa teškim oštećenjem bubrega (sa klirensom kreatinina manjim od 50 mL/min). U skladu sa tim, preporučuje se da dnevna doza ranitidina kod ovih pacijenata bude 150 mg uveče, tokom 4-8 nedelja. Istu dozu treba primenjivati u terapiji održavanja, ukoliko je neophodno. Ukoliko nakon terapije, ulkus nije izlečen, treba primeniti dozu od 150 mg dva puta dnevno, a zatim, ukoliko je potrebno, nastaviti sa održavanjem od 150 mg, uveče.

Način primene
Oralna upotreba.

Deca uzrasta od 12 ili više godina
Kod dece uzrasta 12 ili više godina, preporučuje se doziranje kao i kod odraslih.

Deca od 3 do 11 godina i telesnom masom iznad 30 kg:
Videti odeljak Farmakokinetički podaci (Posebne populacije pacijenata)

Novorođenčad:
Bezbednost i efikasnost primene kod novorođenčadi nije ustanovljena.

Simptomi i znaci
Ranitidin ima veoma specifično dejstvo i shodno tome ne treba očekivati posebne probleme posle predoziranja.

Terapija
Po potrebi treba primeniti suportivnu i simptomatsku terapiju.

Neželjena dejstva rangirana prema organskom sistemu i učestalosti javljanja mogu biti: veoma česta (≥1/10), česta (≥1/100 do <1/10), povremena (≥1/1000 do ≤1/100), retka (≥1/10000 do ≤1/1000) i veoma retka (≤1/10000), uključujući i izolovane slučajeve.

Učestalost neželjenih efekata je procenjena na osnovu spontanih prijava u toku postmarketinških praćenja.

Poremećaji krvi i limfnog sistema

Veoma retka:
Promene krvne slike (leukopenija, trombocitopenija). One su obično reverzibilne. Agranulocitoza ili pancitopenija, ponekad sa hipoplazijom ili aplazijom koštane srži.

Poremećaji imunskog sistema

Retka:
Reakcije preosetljivosti (urtikarija, angioneurotski edem, povišena temperatura, bronhospazam, hipotenzija i bol u grudima).

Veoma retka:
Anafilaktički šok

Nepoznato:
Dispneja
Ovi događaji su zabeleženi posle primene pojedinačne doze leka.

Psihijatrijski poremećaji:

Veoma retka:
Reverzibilna mentalna konfuzija, depresija i halucinacije.
Ovi događaji su zabeleženi pretežno kod teško obolelih, nefropatičnih i pacijenata starije životne dobi.

Poremećaji nervnog sistema:

Veoma retka:
Glavobolja (ponekad teška), vrtoglavica i reverzibilni poremećaji u vidu nevoljnih pokreta.

Poremećaji oka:

Veoma retka:
Reverzibilno zamućenje vida.

Postoje izveštaji o zamućenju vida koji ukazuje na poremećaje akomodacije.

Kardiološki poremećaji:

Veoma retka:
Kao i kod drugih antagonista H2 receptora, bradikardija, AV blok i tahikardija.

Vaskularni poremećaji:

Veoma retka:
Vaskulitis.

Gastrointestinalni poremećaji:

Povremena:
Abdominalni bol, konstipacija, mučnina (ovi simptomi se uglavnom povlače nastavkom terapije).

Veoma retka:
Akutni pankreatitis, dijareja.

Hepatobilijarni poremećaji:

Retka:
Prolazne i reverzibilne promene testova funkcije jetre.

Veoma retka:
Hepatitis (hepatocelularni, hepatokanalikularni ili mešoviti) sa ili bez žutice, obično reverzibilne forme.

Poremećaj kože i potkožnog tkiva

Retka:
Ospa na koži.

Veoma retka:
Erythema multiforme, alopecija.

Poremećaji mišićno– koštanog sistema i vezivnog tkiva

Veoma retka:
Mišićno–koštani simptomi kao što su artralgija i mijalgija.

Poremećaji bubrega i urinarnog sistema:

Retka:
Porast vrednosti kreatinina u plazmi (obično blago povećanje; normalizuje se nastavkom terapije).

Veoma retka:
Akutni intersticijalni nefritis.
Poremećaji reproduktivnog sistema i dojki

Veoma retka:
Reverzibilna impotencija, promene na dojkama (kao što su ginekomastija i galaktoreja).

Pedijatrijska populacija
Bezbednost ranitidina je procenjivana kod dece uzrasta do 16 godina sa oboljenjima povezanim sa lučenjem želudačne kiseline, pri čemu je postignuta dobra podnošljivost sa incidencom neželjenih dejstava identičnom kao kod odraslih. Međutim, podaci o dugoročnoj bezbednosti su ograničeni, naročito u vezi sa rastom i razvojem.

Prijavljivanje neželjenih reakcija
Prijavljivanje sumnji na neželjene reakcije posle dobijanja dozvole za lek je važno. Time se omogućava kontinuirano praćenje odnosa koristi i rizika leka. Zdravstveni radnici treba da prijave svaku sumnju na neželjene reakcije na ovaj lek Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS):

Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije
Nacionalni centar za farmakovigilancu
Vojvode Stepe 458, 11221 Beograd
Republika Srbija
fax: +381 (0)11 39 51 131
website: www.alims.gov.rs
e-mail: [email protected]