Lantus SoloStar

Preosetljivost na insulin glargin ili bilo koju od pomoćnih supstanci leka.

Lantus nije lek izbora u terapiji dijabetičke ketoacidoze. Umesto njega, u takvim slučajevima preporučuje se intravensko davanje regularnog insulina.
U slučajevima nedovoljne kontrole glukoze ili tendencije ka epizodama hiper- ili hipoglikemije, pridržavanje pacijenta propisanom režimu upotrebe, pravilan izbor injekcionih mesta i pravilna tehnika injiciranja, kao i svi
drugi faktori, moraju biti razmotreni pre nego što se uzme u obzir prilagođavanje doze leka.
Prebacivanje pacijenata na drugu vrstu insulina ili insulin drugog proizvođača treba da bude urađeno pod strogim medicinskim nadzorom i može zahtevati promenu doze. Promene u jačini, vrsti (proizvođaču), tipu (regularni, NPH, lente, dugog dejstva itd.), poreklu (životinjski, humani, humani insulinski analog) i/ili načinu proizvodnje mogu dovesti do potrebe za promenom doze.
Primena insulina može izazvati stvaranje antiinsulinskih antitela. U retkim slučajevima, zbog prisustva ovih antitela, može biti neophodno prilagođavanje doze kako bi se korigovala tendencija ka hipo- i hiperglikemiji.
Hipoglikemija
Vreme pojave hipoglikemije zavisi od profila dejstva insulina i stoga može da se promeni kada dođe do promene terapijskog režima. Zbog obezbeđenja kontinuiranog oslobađanja insulina pri primeni leka Lantus, može se očekivati da će manje dolaziti do noćnih, a više do jutarnjih hipoglikemija.
Neophodan je naročit oprez i učestalije određivanje nivoa glukoze kod pacijenata kod kojih epizode hipoglikemije mogu da budu od posebnog kliničkog značaja, kao što su npr. pacijenti sa značajnom stenozom koronarnih arterija ili krvnih sudova koji snabdevaju mozak (rizik od srčanih ili cerebralnih komplikacija hipoglikemije), kao i kod pacijenata sa proliferativnom retinopatijom, a naročito ako ista nije lečena fotokoagulacijom (rizik od prolazne amauroze uzrokovane hipoglikemijom).
Pacijenti treba da imaju u vidu okolnosti pod kojima su upozoravajući simptomi hipoglikemije manje izraženi.
Upozoravajući simptomi hipoglikemije mogu da se promene, da budu manje izraženi ili da budu odsutni kod nekih rizičnih grupa. To se dešava kod sledećih pacijenata:
- kod kojih je kontrola glikemije značajno poboljšana,
- kod kojih se hipoglikemija razvija postepeno,
- koji su starije životne dobi,
- posle prelaska sa animalnih insulina na humani insulin,
- kod kojih je prisutna autonomna neuropatija,
- sa dugotrajnim dijabetesom u anamnezi,
- koji pate od psihijatrijskih oboljenja,
- koji primaju istovremenu terapiju nekim drugim lekovima.
Takva stanja mogu da dovedu do teške hipoglikemije (sa mogućim gubitkom svesti) pre nego što pacijenti i postanu svesni hipoglikemije.
Produženo delovanje subkutano primenjenog insulin glargina može da uspori oporavak od hipoglikemije.
Ukoliko su nađene normalne ili smanjene vrednosti glikoziliranog hemoglobina, moraju se uzeti u obzir moguće
ponavljane (rekurentne) i neprepoznate (naročito noćne) epizode hipoglikemije.
Za smanjenje rizika od pojave hipoglikemije najbitnije je pridržavanje pacijenta doznom i dijetnom režimu, pravilan način primene insulina i prepoznavanje simptoma hipoglikemije. Faktori koji povećavaju sklonost
prema hipoglikemiji zahtevaju posebno pažljivo praćenje, a može biti neophodno i prilagođavanje doze. U te faktore spadaju:

- promena mesta injiciranja, 
- povećana osetljivost na insulin (npr. uklanjanjem stresogenih faktora),
- neuobičajena, povećana ili produžena fizička aktivnost,
- interkurentna oboljenja (npr. povraćanje, dijareja),
- neadekvatan unos hrane,
- propušteni obroci,
- konzumiranje alkohola,
- neki nekompenzovani endokrini poremećaji (npr. hipotireoidizam i insuficijencija prednjeg režnja hipofize ili kore nadbubrega),
- istovremena terapija nekim drugim medicinskim proizvodima.
Istovremena (prateća) oboljenja

Istovremena (prateća) oboljenja zahtevaju intenzivan metabolički monitoring. U mnogim slučajevima indikovano je određivanje ketonskih tela u urinu, a često je neophodno i prilagođavanje doze insulina. Potrebe za insulinom su često povećane. Pacijenti sa tipom 1 dijabetesa moraju da nastave sa unosom barem malih količina ugljenih hidrata i to redovno, čak i u sličajevima kada nisu u stanju da jedu ili mogu da unesu samo malo hrane, ili kada povraćaju i slično, i nikad ne smeju da izostave upotrebu insulina.
Rukovanje penom
Pre upotrebe SoloStar-a, mora se pažljivo proučiti Uputstvo za upotrebu priloženo uz lek. SoloStar se mora koristiti u skladu sa preporukama iz Uputstva za upotrebu.
Medicinske greške
Registrovani su slučajevi medicinskih grešaka nenamerne primene drugih insulina, posebno kratkodelujućih insulina, umesto insulin glargina. Oznake na insulinu se moraju proveriti pre svake injekcije da bi se izbegla slučajna zamena insulin glargina i ostalih insulina.
Istovremena upotreba leka Lantus i pioglitazona
Prijavljeni su slučajevi pojave srčane insuficijencije pri istovremenoj upotrebi pioglitazona i insulina, a pogotovo kod pacijenata sa već postojećim faktorima rizika za razvoj srčane insuficijencije. Ovo treba imati u vidu ukoliko se razmatra terapija koja podrazumeva kombinaciju leka Lantus i pioglitazona. Ako se kombinacija koristi, kod pacijenata treba pratiti pojavu znakova i simptoma srčane insuficijencije poput porasta telesne mase i edema.
Upotrebu pioglitazona treba prekinuti ako dođe do bilo kakvog pogoršanja kardioloških simptoma.

Brojne supstance utiču na metabolizam glukoze i mogu prouzrokovati potrebu za prilagođavanjem režima doziranja insulin glargina.
U supstance koje mogu da pojačaju efekat sniženja glukoze u krvi i da povećaju sklonost prema hipoglikemiji spadaju oralni antidijabetici, inhibitori angiotenzin konvertujućeg enzima (ACE inhibitori), dizopiramid, fibrati, fluoksetin, inhibitori monoaminooksidaze (MAO inhibitori), pentoksifilin, propoksifen, salicilati i sulfonamidski antibiotici.
U supstance koje pak mogu da smanje efekat sniženja nivoa glukoze u krvi spadaju kortikosteroidi, danazol, diazoksid, diuretici, glukagon, izoniazid, estrogeni i progestageni, derivati fenotiazina, somatropin, simpatikomimetici (npr. epinefrin (adrenalin), salbutamol, terbutalin), tiroidni hormoni, atipični antipsihotici (npr. klozapin i olanzapin) i inhibitori proteaze.
Beta-blokatori, klonidin, soli litijuma ili alkohol mogu ili da pojačaju ili da oslabe efekat insulina na snižavanje nivoa glukoze. Pentamidin može da izazove hipoglikemiju, koja ponekad može da bude praćena hiperglikemijom.
Pored toga, pod uticajem simpatikolitičkih lekova, kao što su beta-blokatori, klonidin, gvanetidin ili rezerpin,
znaci adrenergičke kontraregulacije mogu da budu smanjeni ili da izostanu.

Trudnoća
Nisu dostupni podaci o izloženosti insulin glarginu iz kontrolisanih kliničkih studija primene ovog insulina u trudnoći . Ograničena količina podataka kod trudnica (između 300-1000 ishoda trudnoća) izloženih insulin glarginu, ne ukazuje na postojanje neželjenih dejstava na trudnoću, ni malformativnih dejstava niti feto/neonatalne toksičnosti insulin glargina.
Ispitivanaj na životinjama ne ukazuju na reproduktivnu toksičnost.
U koliko je neophodno, upotreba leka Lantus se može razmatrati tokom trajanja trudnoće.
Za pacijentkinje sa prethodnim ili gestacijskim dijabetesom bitno je da se tokom trudnoće održava dobra metabolička kontrola. Potrebe za insulinom mogu da budu smanjene u prvom trimestru i, uopšte uzev, povećane u toku drugog i trećeg trimestra. Neposredno posle porođaja, potrebe za insulinom brzo se smanjuju (otuda nastaje rizik od hipoglikemije). Važna je pažljiva kontrola nivoa glukoze.
Dojenje
Nije poznato da li se insulin glargin izlučuje u humano mleko. Ne očekuju se nikakva metabolička dejstva ingestiranog isulin glargina na novorođenče/odojče koje doji, obzirom na to da se insulin glargin kao peptid vari do aminokiselina u humanom gastrointestinalnom traktu.
Kod žena koje doje može biti neophodno prilagođavanje doze insulina i dijete.
Plodnost
Ispitivanaj na životinjama ne ukazuju na direktna štetna dejstva u odnosu na plodnost.

Sposobnost pacijenta da se koncentriše i pravovremeno reaguje može biti poremećena usled hipoglikemije ili hiperglikemije ili, na primer, usled poremećaja vida. To može da predstavlja rizik u situacijama kada su te sposobnosti posebno važne (npr. kod vožnje kola ili upravljanja mašinama).
Pacijentima treba savetovati da preduzmu sve mere u izbegavanju stanja hipoglikemije za vreme upravljanja motornim vozilom. To je posebno važno za one kod kojih su umanjeni ili odsutni upozoravajući simptomi hipoglikemije ili pak kod onih koji pate od čestih epizoda hipoglikemije. Zato je u tim slučajevima uputno razmotriti da li je u tim uslovima uopšte opravdano voziti kola ili raditi za mašinama.

Lantus sadrži insulin glargin, analog insulina sa produženim trajanjem dejstva. Daje se jednom dnevno u bilo koje vreme, ali u isto vreme svakog dana.
Režim (doza i vreme) primene leka Lantus prilagođavaju se kod svakog pacijenta pojedinačno. Kod pacijenata sa diabetes mellitus-om tipa 2, Lantus se takođe može dati i u kombinaciji sa oralnim antidijabeticima. Jačina leka izražena je u jedinicama. Ove jedinice se isključivo odnose na Lantus i nisu iste kao i.j. ili jedinice koje označavaju jačinu drugih insulinskih analoga.
Posebne populacije
Populacija starih ( 65 i više godina starosti)
Kod starih osoba, progresivno pogoršanje bubrežne funkcije može da dovede do stalnog smanjenja potrebe za insulinom.
Poremećaj funkcije bubrega
Kod pacijenata sa poremećenom funkcijom bubrega, potrebe za insulinom mogu biti smanjene usled smanjenog metabolizma insulina.
Poremećaj funkcije jetre
Kod pacijenata sa poremećenom funkcijom jetre, potrebe za insulinom mogu biti smanjene zbog smanjenog kapaciteta glukoneogeneze i smanjenog metabolizma insulina.

Prelaz sa drugih insulina na Lantus
Kada se menja režim lečenja i prelazi sa srednje- ili dugo-delujućeg insulina na primenu Lantus-a, može biti neophodna promena doze bazalnog insulina, uz istovremeno prilagođavanje prateće antidijabetičke terapije (ovo se odnosi na dozu i vreme dodatnih regularnih insulina ili brzo delujućih analoga insulina, ili pak dozu oralnih antidijabetika).
Da bi se smanjio rizik od noćne i rane jutarnje hipoglikemije, pacijenti koji menjaju režim primene svog osnovnog (bazalnog) insulina sa dva puta dnevno NPH insulina na režim primene Lantus-a jednom dnevno, treba da smanje svoju dozu bazalnog insulina za 20-30% u toku prvih nedelja lečenja.
U toku prvih nedelja to smanjenje mora, makar delimično, da bude kompenzovano povećanjem doza insulina za vreme obroka, dok se posle toga terapijski režim podešava pojedinačno za svakog pacijenta.
Slično drugim analozima insulina, pacijenti na visokim dozama insulina zbog prisustva antitela na humani insulin mogu povoljnije da reaguje na Lantus.
Preporučuje se pažljivo praćenje metabolizma za vreme prelaska, kao i u prvim nedeljama nakon toga.
Sa poboljšanjem metaboličke kontrole i povećanjem osetljivosti na insulin, može biti neophodno dalje prilagođavanje režima doziranja. Takvo prilagođavanje može takođe da bude neophodno npr. i u slučajevima u kojima dođe do promene telesne mase pacijenta ili pak do promene njegovih životnih navika, promene vremena primene doze insulina ili drugih proisteklih okolnosti koje dovode do povećane sklonosti ka javljanju hipo- ili hiperglikemije.
Način primene
Lantus se primenjuje subkutano.
Lantus se ne sme dati intravenski. Produženo dejstvo leka Lantus zavisi od njegove injekcije u subkutano tkivo.
Intravenska primena uobičajene subkutane doze može da dovede do teške hipoglikemije.
Nema klinički značajnih razlika u nivou insulina u serumu i glukoze u krvi posle subkutane primene leka u predelu abdomena, deltoidnog mišića ili butine. Injekciona mesta se moraju rotirati (menjati) u okviru injekcione površine sa svakom sledećom injekcijom.
Lantus se ne sme mešati sa bilo kojim drugim insulinom ili pak razblaživati. Mešanje ili razblaživanje može da dovede do promene njegovog profila vreme/dejstvo, a mešanje može da uzrokuje precipitaciju (taloženje) leka.
Pre upotrebe SoloStar pena potrebno je pažljivo proučiti Uputstvo za upotrebu priloženo uz lek.

Bezbednost i efikasnost leka Lantus utvrđena je kod adolescenata i dece starosti 2 godine i više.
Lantus nije ispitivan kod dece mlađe od 2 godine.

Simptomi
Predoziranje insulinom može da dovede do teške, i ponekad dugotrajne hipoglikemije, koja može biti i opasna po život.
Terapija
Blage epizode hipoglikemije mogu se obično lečiti oralnim uzimanjem ugljenih hidrata. Istovremeno, može biti neophodno i prilagođavanje doze leka, rasporeda i vrste obroka ili fizičke aktivnosti.
Teže epizode sa komom, grčevima ili neurološkim poremećajima mogu se lečiti intramuskularnom/subkutanom primenom glukagona ili intravenskom primenom koncentrovanog rastvora glukoze. Produžena upotreba ugljenih hidrata i praćenje pacijenta mogu biti neophodni, jer se posle očiglednog kliničkog oporavka, epizode hipoglikemije mogu ponovo pojaviti.

Hipoglikemija, po pravilu najčešće neželjeno dejstvo terapije insulinom, može da se javi ako je doza insulina previsoka u odnosu na potrebe za insulinom.
Sledeće neželjene reakcije vezane za terapiju insulinom, registrovane tokom kliničkih ispitivanja, predstavljene su po klasama organskih sistema i po opadajućoj učestalosti (veoma često: 1/10; često: 1/100 do <1/10; povremeno: 1/1000 do <1/100; retko: 1/10 000 do <1/1000; veoma retko: <1/10000).
U okviru svake grupe učestalosti, neželjena dejstva su prikazana po opadajućem redosledu ozbiljnosti.

MedDRA organskog sistema

Imunološki poremećaji Alergijske reakcije   Retko
Poremećaji metabolizma i ishrane Hipoglikemija Veoma često
Poremećaji nervnog sistema Disgeuzija Veoma retko
Poremećaji na nivou oka Poremećaj vida Retinopatija Retko 
Poremećaji na nivou kože i potkožnog tkiva Lipohipertrofija Često Lipoatrofija Povremeno
Poremećaji mišićnoskeletnog vezivnog i koštanog tkiva Mialgija Veoma retko

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene Reakcije na mestu ubrizgavanja Često Edem Retko
Opis odabranih neželjenih dejstava
Poremećaji metabolizma i ishrane
Teški napadi hipoglikemije, naročito ako se ponavljaju, mogu da dovedu do neuroloških oštećenja. Produžene ili teške epizode hipoglikemije mogu da ugroze život.
Kod mnogih pacijenata, znaci adrenergičke kontraregulacije prethode znacima i simptomima neuroglikopenije.
Po pravilu, što je veći i brži pad nivoa glukoze u krvi, to je izraženiji fenomen kontraregulacije i njegovi simptomi.
Poremećaji imunog sistema
Trenutne alergijske reakcije na insulin se retko javljaju. Ovakve reakcije na insulin (uključujući i insulin glargin) ili neku od pomoćnih supstanci mogu, na primer, biti praćene generalizovanim kožnim reakcijama,angioedemom, bronhospazmom, hipotenzijom i šokom, a mogu da budu opasne po život.
Primena insulina može da dovede do stvaranja antitela na insulin. U okviru kliničkih ispitivanja učestalost pojave antitela, koja ukršteno reaguju i sa humanim insulinom i insulin glarginom, nije se razlikovala između terapijskih grupa koje su primale insulin NPH, odnosno insulin glargin. Prisustvo ovih antitela na insulin može, u retkim slučajevima, da zahteva prilagođavanje doze insulina kako bi se korigovala sklonost ka javljanju hiperili hipoglikemije.
Poremećaji oka
Izrazite promene u kontroli glikemije mogu da izazovu privremeni poremećaj vida, kao posledicu privremene promene otečenosti (turgiditeta) i refrakcionog indeksa sočiva.
Dugotrajno poboljšanje kontrole glikemije smanjuje rizik od progresije dijabetičke retinopatije. Međutim, intenziviranje insulinske terapije sa naglim poboljšanjem kontrole glikemije može da prati privremeno pogoršanje dijabetičke retinopatije. Kod pacijenata sa proliferativnom retinopatijom, a naročito ako ista nije lečena fotokoagulacijom, epizode teške hipoglikemije mogu da dovedu do prolazne amauroze.
Poremećaji kože i potkožnih tkiva
Kao i kod svake terapije insulinom, lipodistrofija može da se pojavi na mestu injiciranja i na taj način da uspori lokalnu resorpciju insulina. Stalna promena mesta injiciranja u okviru date injekcione površine može da smanji ili spreči navedene reakcije.
Opšti poremećaji i promene na mestu primene
Reakcije na mestu ubrizgavanja obuhvataju crvenilo, bol, svrab, osip, otok ili inflamaciju. Većina manjih reakcija na insulin na mestu ubrizgavanja obično nestaje u roku od nekoliko dana do nekoliko nedelja.
Insulin može, mada retko, da izazove retenciju natrijuma i edem, pogotovo u slučajevima kad je intenziviranje insulinske terapije dovelo do popravljanja prethodno nedovoljne metaboličke kontrole.

Pedijatrijska populacija
Profil sigurnosti kod dece i adolescenata (≤ 18 godina starosti), po pravilu se ne razlikuje od profila sigurnosti kod odraslih pacijenata.
Kod dece i adolescenata (≤ 18 godina starosti), prema podacima postmarketinškog praćenja, relativno češće su prijavljivane reakcije na mestu injiciranja (bol i reakcije na mestu injiciranja) i kožne reakcije (osip, urtikarija) nego kod odraslih pacijenata.
Nema podataka iz kliničkih ispitivanja o sigurnosti primene leka kod dece mlađe od 2 godine.