Voxin

• ako ste alergični (preosetljivi) na vankomicin ili na bilo koji drugi sastojak leka.

Kada uzimate lek VOXIN, posebno vodite računa:

- ako imate problema sa bubrezima, pogledajte posebna uputstva za doziranje
- za decu i novorođenčad postoje posebni vodiči za doziranje
- ako ste starija osoba
- ako imate teškoće sa sluhom
- ako se pripremate za intervenciju pod opštom anestezijom
- ako se primeni brzo kao bolus  (npr. tokom nekoliko minuta) može da  izazove hipotenziju (nizak krvni pritisak) i kolaps; treba da se primeni u razblaženom rastvoru tokom perioda od najmanje 60 minuta da   bi se izbegla reakcija usled prevelike brzine primene infuzije. Prekid infuzije, obično rezultuje brzim rešavanjem ovih situacija.

Dalja upozorenja i mere opreza 

Infuzija vankomicina se mora davati polako: ne brže od 10 mg/min, pojedinačne doze manje od 600 mg  na bar 60 min., posle adekvatnog razblaženja (bar 100 mL na 500 mg, odnosno 200 mL na 1g).

Posle brze infuzije mogu se desiti anafilaktoidne reakcije sa padom krvnog pritiska i nedostatkom daha. 

Jedan sat po završenoj infuziji, terapeutski nivo vankomicina u krvi treba da bude 30 i 40 mg/L a najniži nivo, neposredno pre naredne doze, između 5 i 10 mg/L. Redovno praćenje koncentracija vankomicina u krvi se preporučuje u dugotrajnoj terapiji, posebno kod pacijenata sa oštećenjem sluha i bubrega i ako se istovremeno daju druge nefrotoksične i ototoksične supstance. 

Vankomicin treba pažljivo primenjivati kod pacijenata alergičnih na teikoplanin jer postoje ukrštene alergijske reakcije između vankomicina i teikoplanina. 

Vankomicin je ototoksičan. Njegova upotreba se zato mora izbeći kod pacijenata sa oštećenjem sluha. Ako je vankomicin potreban kod takvih pacijenata, moraju se razmatrati samo niže doze. Nivo u krvi se mora    redovno pratiti i prema tome uskladiti doze. Početnoj gluvoći može prethoditi zujanje u ušima. Rizik od oštećenja sluha, veći je kod starijih pacijenata. 

Pedijatrijska upotreba: vankomicin se mora sa posebnom pažnjom koristiti kod prevremeno rođene dece i uopšte kod dece, jer bubrežna funkcija nije još u potpunosti razvijena i može doći do povećanja nivoa supstanci u serumu. Koncentracija vankomicina u krvi se mora pažljivo pratiti. 

Anestezija: Upotreba anestetika u toku infuzije vankomicina može da dovede do raznih poremećaja uključujući hipotenziju (nizak krvni pritisak), eritem (crvenilo kože), urtikariju (koprivnjača) i anafilaktičke reakcije. Ove pojave se mogu izbeći davanjem infuzije vankomicina bar 60 minuta pre uvođenja anestezije. 

Tretman se mora stalno pratiti kod pacijenata sa oštećenom bubrežnom funkcijom. 

Pseudomembranozni kolitis, koji može da ugrožava život, treba da se, razmatra u slučaju teškog upornog proliva. U takvim slučajevima se prekida terapija vankomicinom i, zavisno od indikacije uvodi se odmah, specifičan antibiotsko/hemoterapeutski tretman sa proverenom kliničkom efikasnošću. Lekovi koji inhibiraju peristaltiku (rad creva) ne smeju se uzimati. 

Pacijenti koji uzimaju vankomicin treba da rade periodične analize krvi, urina, funkcije jetre i bubrega.

Kažite svome lekaru i farmaceutu ako uzimate ili ste do nedavno uzimali bilo koji drugi lek, uključujući i one koji se mogu nabaviti bez lekarskog recepta. 

Obavestite svog lekara ako uzimate neke od sledećih lekova:

• neke druge lekove koji mogu oštetiti bubrege ili sluh, npr. streptomicin, neomicin, gentamicin, kanamicin, amikacin, tobramicin, polimiksin B i kolistin, amfotericin B, bacitracin i cisplatin
• diuretike (lekove za izbacivanje vode), npr. etakrinska kiselina i furosemid
• holestiramin (lek za lečenje povišenih vrednosti masti u krvi ili lečenje proliva nastalog usled zapaljenske bolesti creva)
• mišićne relaksanse, ako se prima vankomicin u toku ili neposredno posle operacije, zajedno , ili neposredno posle mišićnih relaksanasa (kao što je sukcinilholin) efekat mišićne relaksacije može biti potenciran ili produžen.
• ako primate ili ćete primati anestetike, s obzirom da istovremena primena vankomicina i anestetika može dovesti do pojave crvenila kože, koprivnjače, svraba, oticanja ruku i stopala ili celog tela.

Nema podataka o uticaju hrane ili pića na delovanje leka.

Pre nego što počnete da uzimate neki lek, posavetujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom. 

U studijama na životinjama nisu dokazana štetna dejstva na plod, ali se uprkos tome vankomicin u trudnoći daje samo u hitnim i neophodnim slučajevima. Koncentracija vankomicina u serumu mora se pažljivo pratiti i tako smanjiti rizik od toksičnog delovanja na plod. 

Ne preporučuje se primena leka VOXIN kod dojilja osim ako očekivana korist prevazilazi potencijalni rizik. Vankomicin se izlučuje u majčino mleko. Zato treba  dobro  razmisliti  da li je lečenje  dojilje vankomicinom zaista neophodno, odnosno mogao bi da se primeni samo ako drugi antibiotici nisu dali željeni odgovor. Pri tome, dojenče treba pažljivo nadzirati jer može izazvati poremećaj crevne flore, proliv, kolonizaciju kvascu sličnih gljivica i moguće senzibilizacije (stanja povećane osetljivosti).

Nema podataka o uticaju ovog leka na sposobnosti upravljanja motornim vozilima i rukovanja mašinama.

Lek VOXIN treba primenjivati uvek tačno onako kako vam je objasnio Vaš lekar. Ako niste sasvim sigurni, proverite sa svojim lekarom ili farmaceutom.

Vaš Lekar će Vam propisati odgovarajuću dozu leka koja će zavisiti od Vaših godina, infekcije koju imate, procene stanja bubrega i eventualnog oštećenja sluha, kao i drugih lekova koje možete uzimati.

Lek je namenjen za upotrebu kod odraslih, dece i novorođenčadi. Ako lekar nije drugačije propisao, uobičajena doza je:

Intravenska upotreba 

Odrasli: Uobičajena intravenska infuzija je 500 mg svakih 6 časova ili 1 g na 12 časova. Svaka doza treba da se primeni brzinom infuzije ne većom od 10 mg/min, pojedinačne doze manje od 600 mg na bar 60 minuta, posle adekvatnog razblaženja (bar 100 mL na 500 mg, odnosno 200 mL na 1g).

Posle brze infuzije mogu se desiti anafilaktoidne reakcije sa padom krvnog pritiska i nedostatkom daha. 

Kod meningitisa (oboljenja koje se karakteriše zapaljenjem zaštitnih membrana mozga i kičmene moždine), totalna dnevna doza može da dostigne i do 4 g.

Do modifikacije uobičajene dnevne doze mogu dovesti drugi faktori pacijenata kao što su starost ili debljina. 

Jedan sat po završenoj infuziji, terapeutski nivo vankomicina u krvi treba da bude 30 i 40 mg/L a najniži nivo, neposredno pre naredne doze, između 5 i 10 mg/L. Redovno praćenje koncentracija vankomicina u krvi se preporučuje u dugotrajnoj terapiji, posebno kod pacijenata sa oštećenjem sluha i bubrega i ako se istovremeno daju druge nefrotoksične i ototoksične supstance.

Vankomicin treba pažljivo primenjivati kod pacijenata alergičnih na teikoplanin jer postoje ukrštene alergijske reakcije između vankomicina i teikoplanina.

Vankomicin je ototoksičan. Njegova upotreba se zato mora izbeći kod pacijenata sa oštećenjem sluha. Ako je vankomicin potreban kod takvih pacijenata, moraju se razmatrati samo niže doze. Nivo u krvi se mora redovno pratiti i prema tome uskladiti doze. Početnoj gluvoći može prethoditi zujanje u ušima. Rizik od oštećenja sluha, veći je kod starijih pacijenata.

Preoperativna profilaksa 

Predloženo doziranje: 

Odrasli: 1 g vankomicina se daje i.v. (intravenski) pre hirurške intervencije (u toku uvođenja anestezije) i nekoliko doza od 1 g vankomicina i.v. (intravenski) u post-operativnoj fazi, zavisno od stepena i tipa hirurgije. 

Pacijenti sa oštećenom funkcijom bubrega 

Kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, doze se moraju podesiti prema kapacitetu ekskrecije (izlučivanja). Određivanje koncentracija vankomicina u serumu može biti veoma korisno, naročito kod teško bolesnih pacijenata sa nestabilnim radom bubrega.

Za većinu pacijenata sa oštećenom bubrežnom funkcijom, može se koristiti dole navedena tabela. Klirens kreatinina se može odrediti ili aproksimativno izračunati. Ukupna dnevna doza vankomicina (u mg) je aproksimativno 15 puta glomerularna filtracija (u mL/min). Inicijalna (početna) doza treba uvek da bude bar 15 mg/kg.

Tabela za doziranje 

Odrasli sa oštećenom funkcijom bubrega (prema Moellering i sar. Ann. Intern.Med. (1981), 94: 343).

Tabela se ne može primeniti kod pacijenata sa anurijom (gde praktično nema funkcije bubrega). Ovim pacijentima treba da se daju doze od 15 mg/kg, da bi se dostigle terapeutske koncentracije u serumu. Doze za održavanje su 1,9 mg/kg/24 časa. Radi lakšeg doziranja kod odraslih pacijenata sa teškim oštećenjem bubrega, doze održavanja od 250 do 1000 mg se mogu davati u intervalima od nekoliko dana umesto dnevne doze.

Doziranje kod pacijenata na hemodijalizi

Kod pacijenata bez bubrežne funkcije, uključujući i pacijente na redovnoj hemodijalizi, može se primeniti sledeće doziranje:

-        Udarna doza je 1000 mg, doza održavanja 1000 mg svakih 7-10 dana. 

Poluživot vankomicina je skraćen ako se u hemodijalizi koriste polisulfonske membrane (''high-flux dialysis''). Kod pacijenta koji su redovno na dijalizi, mogu biti potrebne dodatne doze održavanja.

Ako se samo zna koncentracija kreatinina u serumu, kreatinin klirens se može grubo izračunati po sledećoj formuli (prema Cockroft i Gault-u):

Kreatinin klirens [mL/min]: 

Cl_CR = težina [kg ] x ( 140- starost [godine]) A x serum kreatinin [mg/100 mL]

A za muškarce = 72 A za žene = 85

Nivo kreatinina u serumu mora biti u korelaciji sa statusom stabilne renalne funkcije. U sledećim grupama pacijenata aproksimativni nivo je iznad stvarnog klirensa kreatinina u većini slučajeva: pacijenti sa obolelim bubrezima (šok, teško oštećenje funkcije srca, oligurija (smanjeno izlučivanje mokraće)), gojazni pacijenti, pacijenti sa obolelom jetrom, sa edemima (otocima), iznureni ili neaktivni pacijenti. Gde god je to moguće, klirens kreatinina treba direktno odrediti.

Oralna upotreba 

Vankomicin takođe može da se primenjuje i oralnim putem samo za lečenje nekih  infekcija  creva (enterokolitisa). Ukupna doza kod odraslih je 500  mg primenjena u 4 doze tokom 7 do 10 dana.

Ukupna dnevna doza ne bi trebalo da pređe 2 g. 

Potrebno je da prođe najmanje 2 ili 3 dana dok se ne javi odgovor na primenu vankomicina. Dužina trajanja terapije zavisi od vrste infekcije koja se leči i može trajati nekoliko nedelja.

Kod pacijenata sa oštećenom funkcijom bubrega, lekar će modifikovati dozu leka u odnosu na stepen oštećenja bubrega, težinu infekcije, osetljivost uzročnika infekcije i serumske koncentracije leka. 

Tokom primene leka biće vam rađene analize krvi, urina kao i ispitivanje funkcije sluha da bi se na vreme uočila eventualna toksična neželjena dejstva.

Trajanje tretmana 

Trajanje tretmana zavisi od ozbiljnosti infekcije i njene kliničke i bakteriološke progresije. Kod enterokolitisa, vankomicin se daje oralno 7-10 dana.

Molimo Vas popričajte sa Vašim lekarom ili farmaceutom ako Vam se učini da su efekti leka suviše jaki ili suviše slabi.

Intravenska upotreba 

Ddeca preko 12 godina starosti: Uobičajena intravenska infuzija je 500 mg svakih 6 časova ili 1 g na 12 časova. Svaka doza treba da se primeni brzinom infuzije ne većom od 10 mg/min, pojedinačne doze manje od 600 mg na bar 60 minuta, posle adekvatnog razblaženja (bar 100 mL na 500 mg, odnosno 200 mL na 1g).

Posle brze infuzije mogu se desiti anafilaktoidne reakcije sa padom krvnog pritiska i nedostatkom daha. 

Kod meningitisa (oboljenja koje se karakteriše zapaljenjem zaštitnih membrana mozga i kičmene moždine), totalna dnevna doza može da dostigne i do 4 g.

Do modifikacije uobičajene dnevne doze mogu dovesti drugi faktori pacijenata kao što su starost ili debljina. 

Jedan sat po završenoj infuziji, terapeutski nivo vankomicina u krvi treba da bude 30 i 40 mg/L a najniži nivo, neposredno pre naredne doze, između 5 i 10 mg/L. Redovno praćenje koncentracija vankomicina u krvi se preporučuje u dugotrajnoj terapiji, posebno kod pacijenata sa oštećenjem sluha i bubrega i ako se istovremeno daju druge nefrotoksične i ototoksične supstance.

Vankomicin treba pažljivo primenjivati kod pacijenata alergičnih na teikoplanin jer postoje ukrštene alergijske reakcije između vankomicina i teikoplanina.

Vankomicin je ototoksičan. Njegova upotreba se zato mora izbeći kod pacijenata sa oštećenjem sluha. Ako je vankomicin potreban kod takvih pacijenata, moraju se razmatrati samo niže doze. Nivo u krvi se mora redovno pratiti i prema tome uskladiti doze. Početnoj gluvoći može prethoditi zujanje u ušima. Rizik od oštećenja sluha, veći je kod starijih pacijenata.

Pedijatrijska populacija (deca ispod 12 godina starosti): 

Uobičajena dnevna doza vankomicina kod dece je 40 mg/kg telesne mase, podeljena u 4 odvojene doze, tj. 10 mg/kg telesne težine primenjeno svakih 6 časova. Svaka doza treba da se primeni tokom perioda od najmanje 60 minuta. Ukupna dnevna doza može da se podeli i doda rastvorima koji se primenjuju deci da bi se pokrile 24-časovne potrebe.

Odojčad i novorođenčad: Početna doza od 15 mg/kg se preporučuje, a zatim doza održavanja od 10 mg/kg svakih 12 časova tokom prve nedelje života i svakih 8 sati u toku prvog meseca.

Pažljivo praćenje koncentarcija vankomicina u serumu može biti zahtevano kod ovih pacijenata, jer se vankomicin mora sa posebnom pažnjom koristiti kod prevremeno rođene dece i uopšte kod dece, jer bubrežna funkcija nije još u potpunosti razvijena i može doći do povećanja nivoa supstanci u serumu.

Preoperativna profilaksa 

Predloženo doziranje: 

Deci: se daje 20 mg vankomicina /kg telesne mase i.v. (intravenski) u istim slučajevima. 

Oralna upotreba 

Vankomicin takođe može da se primenjuje i oralnim putem samo za lečenje nekih  infekcija  creva (enterokolitisa). Ukupna doza kod dece je 40 mg/kg telesne težine primenjeno u 3 do 4 doze tokom 7 do 10 dana.

Ukupna dnevna doza ne bi trebalo da pređe 2 g. 

Potrebno je da prođe najmanje 2 ili 3 dana dok se ne javi odgovor na primenu vankomicina. Dužina trajanja terapije zavisi od vrste infekcije koja se leči i može trajati nekoliko nedelja.

Trajanje tretmana 

Trajanje tretmana zavisi od ozbiljnosti infekcije i njene kliničke i bakteriološke progresije. Kod enterokolitisa, vankomicin se daje oralno 7-10 dana.

Molimo Vas popričajte sa Vašim lekarom ili farmaceutom ako Vam se učini da su efekti leka suviše jaki ili suviše slabi.

Ukoliko ste uzeli veću dozu leka od onoga što Vam je preporučeno, ili je neko drugi slučajno uzeo Vaš lek, obratite se odmah Vašem lekaru, farmaceutu ili najbližoj zdravstvenoj ustanovi! 

S obzirom da će vam ovaj lek davati zdravstveni radnik u bolnici, malo je verovatno da ćete dobiti veću dozu leka od propisane. Ipak, ako imate bilo kakve sumnje u količinu leka koju primate, razgovarajte sa Vašim lekarom ili medicinskom sestrom. 

Urgentne mere u slučaju predoziranja 

Specifičan antidot nije poznat. 

Ukoliko je došlo do prekomernog doziranja vankomicina, visoke koncentracije ovog antibiotika u serumu mogu se efikasno smanjiti hemodijalizom uz primenu polisulfon-membrana, isto tako postupkom hemofiltracije ili hemoperfuzije sa polisulfon-smolama. U ostalim slučajevima kod predoziranja je potreban simptomatski tretman uz održavanje funkcije bubrega. 

Teška, akutna preosetljivost (npr anafilaksa): Potrebno je odmah prekinuti terapiju vankomicinom i preduzeti uobičajene urgentne mere (npr antihistaminici, kortikosteroidi, simpatomimetici i po potrebi veštačko disanje). 

Pseudomembranozni kolitis: ovde treba oceniti potrebu prekida terapije vankomicinom u zavisnosti od indikacija i po potrebi odmah uvesti odgovarajuću terapiju (npr. uzimanje specijalnih antibiotika/hemoterapeutika, čije dejstvo je klinički dokazano). Lekovi koji blokiraju peristaltiku se ne smeju davati pacijentu.

Potrebno je da lek VOXIN primate redovno u propisano vreme. Ukoliko imate sumnju u vezi toga da li ste primili ovaj lek, razgovarajte o tome sa lekarom ili medicinskom sestrom.

Ukoliko Vam je propisano da sami pijete VOXIN i zaboravite da ga uzmete u određeno vreme, uzmite ga čim se setite i potom nastavite uobičajeno doziranje.

Ne uzimajte duplu dozu leka da biste nadoknadili to što ste propustili da uzmete lek! Nastavite tretman u sledeće predviđeno vreme.

Ne prekidajte uzimanje leka VOXIN bez dogovora sa Vašim lekarom, inače možete da ugrozite Vaš oporavak i da podstaknete razvoj rezistentnih patogenih mikroorganizama (oni izazivaju infekciju).

Ako imate bilo kakvih dodatnih pitanja o primeni ovog leka, obratite se svom lekaru ili farmaceutu.

Lek VOXIN, kao i drugi lekovi, može da ima neželjena dejstva, mada se ona ne moraju ispoljiti kod svih. Za evaluaciju neželjenih dejstava korišćene su sledeće učestalosti ispoljavanja:

veoma česta (više od 1 u 10 tretiranih pacijenata) česta (1 do 10 od 100 tretiranih pacijenata)

povremena (1 do 10 od 1000 tretiranih pacijenata)

retka (1 do 10 od 10.000 tretiranih pacijenata)

veoma retka (manje od 1 od 10.000 tretiranih pacijenata)

nije poznata (ne može se proceniti na osnovu raspoloživih podataka)

Posle oralne upotrebe: 

Aktivna količina vankomicina, uzeta oralno obično ne prelazi iz digestivnog trakta u krv, tako se neželjeni efekti, koji se javljaju posle intravenske upotrebe obično ne dešavaju posle uzimanja oralno. Međutim, kod pacijenata sa izraženim zapaljenjem crevne sluznice, postoji mogućnost da se ponekad pojave klinički signifikantni (značajni) nivoi u serumu posle ponovljenih oralnih doza, naročito ako je sve to praćeno oštećenjem bubrežne funkcije. Iz ovih razloga korisno je određivati nivo vankomicina u serumu kod ovih pacijenata. Takođe treba pratiti funkciju bubrega. Savetuje se praćenje čula sluha, naročito kod pacijenata sa već oštećenom funkcijom.

Pojačan rast neosetljivih patogena može da se desi u toku produženog tretmana. Lekar koji vodi terapiju mora biti obazriv na pojavu znaka superinfekcije.

Posle intravenske upotrebe objavljena su sledeća neželjena dejstva:

Kratko posle brze infuzije vankomicina mogu se desiti alergijske reakcije (anafilaktoidne reakcije), uključujući pad krvnog pritiska, otežano disanje, koprivnjača ili svrab. Crvenilo gornjeg dela tela (''crveni vrat'' ili ''crveni čovek'') mogu se takođe javiti, kao i grč u grudima ili mišićima leđa. Po prestanku infuzije ovakve reakcije obično nestaju za 20 minuta do nekoliko sati.

Poremećaji na nivou bubrega i urinarnog sistema: 

Oštećenja bubrega, uglavnom prepoznata po povećanim koncentracijama kreatinina i uree u serumu, su često primećeni, uglavnom kod pacijenata koji primaju velike doze vankomicina, primaju ga istovremeno sa aminoglikozidima ili je već postojala oštećena funkcija bubrega.

Vrlo retko su opisani zapaljenje bubrega (intersticijalni nefritis) ili  akutno otkazivanje bubrega.  U većini slučajeva ove neželjene pojave se povlače posle prekida davanja vankomicina.

Pacijenti sa postojećim oštećenjem bubrežne funkcije ili istovremenim davanjem aminoglikozida moraju se pratiti i doze se moraju odgovarajuće podesiti a određivanje vankomicina u krvi se preporučuje u toku  terapije.

Poremećaji na nivou uha i centra za ravnotežu: 

Povremeno su prijavljena prolazna ili permanentna oštećenja funkcije sluha. Ovi pacijenti su primali velike doze vankomicina ili, dodatno, drugih ototoksičnih lekova, ili su imali oštećenu bubrežnu funkciju ili je već prethodno postojalo oštećenje sluha. Kod ovih pacijenata mora se redovno pratiti funkcija sluha.

Vrtoglavica i zujanje u ušima se javljaju povremmeno. 

Poremećaji na nivou krvi i limfnog sistema: 

Povremeno se  dešava prolazni pad pojedinih krvnih ćelija (neutropenija). Obično se  javlja  jednu nedelju posle početka tretmana ili infuzije pri ukupnoj dozi koja prelazi 25 g.  U  većini slučajeva krvna slika se  vraća na normalu po prestanku davanja vankomicina.

Vrlo retko se javlja reverzibilna agranulocitiza (pad specifičnih krvnih ćelija). Međutim u tom slučaju nije dokazana kauzalna veza sa tretmanom vankomicinom. Kod pacijenata koji uzimaju vankomicin u dugom periodu i primaju i druge lekove može doći do neutropenije ili agranulocitoze. Leukociti se moraju redovno kontrolisati.

Poremećaji drugih krvnih ćelija (trombocitopenija i eozinofilija) javljaju se povremeno a opisani su izolovani slučajevi leukopenije.

Reakcije preosetljivosti: 

Često se može desiti osip na koži, kao i druge promene sa ili bez svraba. 

Vrlo retko se dešava suzenje koje može da traje i do 10 sati i objavljeno je da je to u privremenoj vezi sa infuzijom vankomicina.

Povremeno se javljaju teške reakcije preosetljivosti sa simptomima kao što su groznica, drhtavica i zapaljenje krvnih sudova (vaskulitis). Moguće su i reakcije preosetljivosti svih stepena ozbiljnosti uključujući i šok. Teške anafilaktoidne reakcije, zahtevaju odgovarajuće hitne mere.

Prijavljene su kao retke, teške manifestacije na koži sa opštim reakcijama koje ugrožavaju život , kao što su: IgA-linearne dermatoze, eksfolijativni dermatitis, Stevens-Johnson'ov sindrom i Lyell'ov sindrom.

Gastrointestinalni poremećaji: 

Retko - može se javiti mučnina. 

Vrlo retko - opisan je pseudomembranozni enterokolitis kod pacijenata koji vankomicin primaju intravenski. Dolazi do pojave teškog upornog proliva, u toku ili posle intravenske terapije, pri čemu se odmah mora primeniti odgovarajuća klinički efikasna terapija.

Opšti poremećaji i reakcije na mestu primene 

Zapaljenje vena (flebitis), koji se može javiti, izbegava se laganom infuzijom i razblaženim rastvorom (250-500 mg/100 mL) i promenom mesta infuzije. Neadekvatne ekstravaskularne ili intramuskularne injekcije dovode do bola, iritacije tkiva i nekroze.

Infekcije i infestacije: 

Primanje vankomicina može da dovede do preteranog porasta neosetljivih bakterija i gljivica. Česta neželjena reakcija je oralna kandidijaza (gljivična infekcija).

Hepatobiliarni poremećaji: 

Povećani enzimi jetre, izolovani slučajevi hepatitisa (zapaljenja jetre) i žutice. 

Poremećaji nervnog sistema: 

Može se javiti nesvestica. Primećeni su izolovani slučajevi poremećaja senzibilteta (parestezije (trnci u rukama ili nogama)), pospanosti, konvulzija (grčeva), glavobolje i drhtanja. U izolovanim slučajevima opisani su konfuzija, halucinacije i uznemirenost.

Mere koje treba preduzeti ako se neke od neželjenih reakcija dese:

Sledeće, ekstremno retke neželjene reakcije, mogu u nekim situacijama da ugrožavaju život. Zbog toga, ukoliko se jave, morate se odmah javiti lekaru.

Pseudomembranozni kolitis: 

U ovom slučaju lekar treba da prekine tretman vankomicinom, i zavisno od indikacija i potrebe odmah uvede odgovarajući tretman, npr. specifični antibiotici i hemoterapeutici sa proverenom kliničkom efikasnošću.

Lekovi koji inhibiraju peristaltiku (rad creva) se ne smeju dati. 

Teške akutne reakcije preosetljivosti (anafilaksa): 

Ako se desi, lekar mora odmah da prekine davanje vankomicina i moraju se preduzeti druge mere propisane hitnim protokolima (antihistaminici, kortikosteroidi, simpatomimetici i ako je neophodno veštačko disanje).

Sindrom ''crveni vrat'' ili ''crveni čovek'' 

U toku, ili odmah posle brze infuzije vankomicina, mogu da se dese teške reakcije alergijske preosetljivosti (anafilaktoidne reakcije), uključujući pad krvnog pritiska, gubitak daha, osip i svrab. Crvenilo kože gornjeg dela tela ''crveni vrat'' ili ''crveni čovek'' takođe se javljaju kao i bol i grč u grudima i mišićima leđa. Kada se infuzija završi, ove reakcije obično nestanu za 20 minuta ili nekoliko sati, bez nekih posebnih hitnih mera.

Prijavljivanje neželjenih reakcija 

Ukoliko Vam se ispolji bilo koja neželjena reakcija, potrebno je da o tome obavestite lekara, ili farmaceuta ili medicinsku sestru. Ovo uključuje i svaku moguću neželjenu reakciju koja nije navedena u ovom uputstvu. Prijavljivanjem neželjenih reakcija možete da pomognete u proceni bezbednosti ovog leka. Sumnju na neželjene reakcije možete da prijavite Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije (ALIMS).