Kako prilagoditi kućni prostor starijim osobama i ljudima sa smanjenom pokretljivošću?

Sa godinama ili nakon povrede i bolesti, prostor koji je nekada bio udoban često počinje da otkriva sitne prepreke, a većina nezgoda kod starijih osoba dešava se upravo kod kuće.

Zato prilagođavanje doma retko zahteva velike adaptacije, već pre svega pažljivo posmatranje svakodnevnih radnji. Kada vidite kako se prostor koristi iz dana u dan, lakše ćete proceniti kojim putanjama kretanja treba posvetiti pažnju.

Zašto svakodnevne radnje otkrivaju prepreke u domu?

Najpouzdaniji način da otkrijete probleme u prostoru jeste da ga posmatrate kroz uobičajene radnje, a ne kroz izgled prostorija. Jutarnje ustajanje, odlazak u kupatilo, pripremanje doručka, uzimanje lekova i vraćanje u krevet čine niz pokreta koji se ponavljaju desetinama puta dnevno. Svaki od njih ima svoje usko grlo.

Zamislite osobu koja se ujutru pridržava za ivicu kreveta, zatim za komodu i na kraju za dovratak, samo da bi stigla do kupatila. Niko joj nije rekao da joj je potrebna pomoć, a ona je ipak već sama razvila način da se snađe. Takvi improvizovani oslonci jasan su znak da prostor ne prati potrebe onoga ko u njemu živi.

Preporuka je da jedan dan zabeležite, makar kratkim beleškama, gde se osoba zaustavlja, saginje, naginje ili se hvata za nameštaj. Obratite pažnju i na radnje koje se izbegavaju, poput penjanja na stolicu zbog gornje police ili čučanja do donjeg ormarića. To što se nešto zaobilazi često govori više od onoga što se otvoreno primeti.

Pri tome ne morate da tražite velike probleme. Prag između prostorija, klizav tepih ili slabo osvetljen hodnik mogu biti dovoljni da povećaju rizik od pada. Kada ih jednom prepoznate, većina ovih prepreka rešava se jednostavno i bez većih troškova.

Kako osloboditi putanje između često korišćenih mesta?

Kada znate koje se radnje ponavljaju, sledeći korak je da pogledate putanje kretanja između kreveta, kupatila, kuhinje i mesta za odmor. Te rute treba da budu široke, ravne i bez predmeta o koje se može spotaknuti. Osobama koje koriste štap, hodalicu ili invalidska kolica potrebno je znatno više prostora nego što se na prvi pogled čini.

Prođite tim putanjama polako, kao da ste sami u ulozi osobe koja ih koristi. Primetićete da se uglovi stolova, nisko postavljeni stočići, produžni kablovi i podignuti krajevi tepiha ne doživljavaju kao smetnja dok ne počnete da hodate oprezno. Zato je dobro da uklonite sve što nije neophodno uz put, a ostalo pomerite uza zid.

Nekoliko jednostavnih provera možete obaviti odmah:

• tepisi i staze bez učvršćenja ili sa podignutim ivicama bolje je ukloniti ili ih protivklizno zalepiti,
• hodnici i prolazi treba da budu slobodni i dovoljno široki za okretanje bez dodirivanja nameštaja,
• noćno osvetljenje na putu od kreveta do kupatila smanjuje rizik od pada tokom noći,
• stabilne ručke ili držači pored kade, toaleta i na stepeništu pružaju oslonac onda kada je najpotrebniji.

Ovde se vraćamo na ono što je posmatranje pokazalo: ne treba menjati sve odjednom. Dovoljno je da počnete od jedne putanje, one koja se koristi najčešće, i da je učinite bezbednom i preglednom. Tek kada ona funkcioniše, vredi preći na sledeću.

Kako rasporediti stvari da budu lakše dostupne?

Kada su putanje slobodne, vreme je da pogledate šta se nalazi u dubini ormara i fioka. Veliki broj stvari koje se svakodnevno koriste, od tanjira i lonaca do odeće i lekova, često je smešten tamo gde je najteže doći: na najgornjim policama ili na dnu donjih ormarića. Svako saginjanje, istezanje i čučanje opterećuje leđa i kolena, a remeti ravnotežu.

Praktično pravilo glasi da najčešće korišćene stvari treba da budu u zoni između visine kuka i ramena, na dohvat ruke. Ono što se koristi ređe može ići više ili niže, a ono što se koristi povremeno, poput sezonskih stvari, može biti u drugoj prostoriji ili na mestu kojem pristupa neko drugi iz domaćinstva. Ovo je prvi i najjeftiniji korak, jer ne zahteva nikakvu kupovinu, samo preslagivanje.

Uz raspored predmeta važna je i konstrukcija samog nameštaja. Kada je potreban predmet iz dubine donjeg ormarića, osoba mora da čučne, uvuče glavu i traži rukom po tamnom prostoru. Fioke i izvlačni elementi menjaju taj obrazac: sadržaj izlazi napolje i postaje vidljiv odozgo, pa nema saginjanja ni pipanja. Upravo ovakve razlike pokazuju kako konstrukcija nameštaja utiče na pristup svakodnevnim predmetima.

Kada razmišljate o tome da li je vreme za ovakvu izmenu, vredi pogledati kvalitet mehanizma. Na primer, Grass okovi i mehanizmi često se pominju kao primer okova koji omogućavaju tiho i ravnomerno klizanje fioka, pa se nameštaj koristi uz manje napora. 

Za osobu sa slabijom snagom šaka ili ograničenom pokretljivošću razlika između fioke koja se zaglavljuje i one koja klizi lagano nije samo stvar udobnosti, već i samostalnog svakodnevnog funkcionisanja.

Isti princip važi i na manjem nivou. Ručke koje se lako hvataju, vrata koja se otvaraju bez velike sile i police koje se mogu spustiti ili izvući predstavljaju male promene koje, kada se saberu, osetno smanjuju fizički napor tokom dana.

Kako proveriti da li prostor odgovara potrebama?

Svaka promena ima smisla tek kada se proveri u praksi. Nakon što preuredite putanje i raspored, ponovite iste svakodnevne radnje koje ste ranije posmatrali. Da li se osoba sada kreće bez zaustavljanja? Da li poseže za stvarima bez saginjanja i istezanja? Da li i dalje traži oslonac na nameštaju?

Dobro je da ovu proveru obavite zajedno sa osobom kojoj je prostor namenjen, jer samo ona zna kako se zaista oseća pri kretanju. Pitanja poput „Šta vam je danas bilo najnapornije?“ često otkriju detalje koje posmatrač ne bi primetio. Ponekad se ispostavi da je rešenje potpuno drugačije od onoga što ste zamislili.

Imajte na umu i da se potrebe vremenom menjaju. Ono što je danas dovoljno, za nekoliko meseci ili godina može postati nedovoljno, naročito kod progresivnih stanja. Zato se procena ne radi jednom, već se ponavlja, uz prilagođavanje onome što se promenilo. 

Kod složenijih situacija, kao što su stanja nakon moždanog udara ili operacije kuka, korisno je da se posavetujete sa lekarom ili radnim terapeutom, koji može proceniti šta je zaista potrebno.

Kada se prostor prilagodi kroz stvarne radnje, a ne prema izgledu, osoba koja u njemu živi dobija više sigurnosti i manje zavisi od tuđe pomoći. Dom tada ponovo postaje mesto na kojem se svaka radnja, od jutarnjeg ustajanja do večernjeg odmora, obavlja mirnije i uz manje napora.