Pobačaj u prvom tromesečju: kako izgleda savremena briga i gde je Srbija u svemu tome

Gubitak trudnoće pogađa hiljade žena svake godine, ali sistemska podrška još uvek izostaje

Spontani pobačaj u prvom tromesečju nije redak – dešava se u 15 do 25 odsto trudnoća, a brojka je verovatno i veća jer mnoge žene ni ne znaju da su bile trudne. 

Ipak, uprkos učestalosti, ovakvi gubici su često gurnuti u stranu, kao da su beznačajni. 

Ginekolozi upozoravaju da su posledice mnogo dublje, ne samo fizičke već i psihološke.

Kanadsko udruženje ginekologa i akušera izdalo je nove kliničke smernice koje naglašavaju važnost ljudskog pristupa u ovim situacijama. 

Preporučuje se osnivanje specijalizovanih klinika za ranu procenu trudnoće, u kojima žene koje osećaju bol, krvarenje ili grčeve dobijaju kompletnu negu – ultrazvuk, razgovor sa stručnjakom i, što je najvažnije, psihološku podršku. Naglasak je na empatiji i praćenju, a ne samo na "završavanju procedure".

Spontani pobačaj - šta može da se uradi i kako da se spreči?

Lekari u Kanadi upozoravaju da hitne službe, iako često prvi kontakt, nisu mesto za ovakvu vrstu gubitka. Tamo žene često nemaju ni privatnost, ni razumevanje, ni prostor da obrade šta se dešava. 

Zato se u novim smernicama insistira i na dostupnosti lekova poput mifepristona i misoprostola, koji omogućavaju vođeni, bezbedan medicinski pobačaj kod žena koje to žele – besplatno i pod nadzorom.

A gde je Srbija u svemu tome?

Ovde se spontani pobačaj definiše kao gubitak trudnoće do 20. ili 28. nedelje, u zavisnosti od izvora. Uglavnom se tretira kao fiziološki problem koji treba “sanirati”. U ranim fazama to znači vakum aspiraciju ili kiretažu, dok se kasnije koristi izazivanje porođaja. Ali, za razliku od savremenih pristupa, psihološka podrška skoro da ne postoji.

Kako spavati tokom trudnoće

Žene koje izgube trudnoću u Srbiji često ostaju same sa traumom. Fokus se svodi na fizičko zbrinjavanje, dok se emotivna bol prećutkuje. Retko se predlaže psihološko savetovanje, a još ređe sistematski pristupa uzrocima, osim ako se gubici ne ponove više puta.

Nema organizovanih klinika za ranu procenu trudnoće, nema protokola koji bi obuhvatio i emocionalne posledice. U nekim bolnicama se uzimaju uzroci i rade testiranja – ali samo u težim slučajevima ili kada pacijentkinja insistira.

Zato bi kanadski model mogao da posluži kao uzor. Specijalizovane klinike, dostupnost terapije, podrška odmah po dolasku i praćenje ne samo tela, već i psihe. Ne da bi se gubitak izbrisao – jer to nije moguće – već da žena ne ostane sama dok kroz njega prolazi.