Kako prepoznati disleksiju kod dece i odraslih? Znaci koje ne treba ignorisati

Disleksija se često povezuje sa sporim čitanjem, mešanjem slova ili pravopisnim greškama. Međutim, ona je mnogo više od toga. Reč je o specifičnoj teškoći učenja koja prvenstveno utiče na usvajanje i obradu pisanog jezika. Osoba sa disleksijom može imati potpuno uredne intelektualne sposobnosti, a da joj čitanje i pisanje ipak predstavljaju veliki napor.

Problem je što disleksija često ostane neprepoznata godinama. Kod dece se teškoće ponekad pripisuju nezainteresovanosti ili nedovoljnom vežbanju, dok odrasla osoba može godinama verovati da je jednostavno „spora“ u čitanju ili „loša u jezicima“.

Zato je važno znati koji znaci mogu da ukažu na disleksiju.

Šta je zapravo disleksija?

Disleksija je neurobiološka teškoća koja utiče na način na koji mozak obrađuje pisani jezik. Najizraženije teškoće obično se odnose na tačnost i brzinu čitanja, prepoznavanje i povezivanje glasova i slova, kao i na pravopis.

Ona nije posledica nedostatka inteligencije, lenjosti, lošeg vida ili nedovoljnog truda. Dete sa disleksijom može biti veoma sposobno u drugim oblastima, ali će mu za savladavanje čitanja i pisanja često biti potrebni dodatno vreme, podrška i prilagođen način učenja.

Prvi znaci disleksije kod dece

Neki znaci mogu se pojaviti još pre polaska u školu.

Predškolsko dete može imati teškoće sa rimama i pesmicama, teže uočavati glasove u rečima ili imati problem da razume da se reči sastoje od manjih glasovnih jedinica. Može mu biti teško da zapamti nazive slova ili da poveže određeno slovo sa glasom koji ono predstavlja.

Učenje stranog jezika jača mozak

Kada dete počne da uči da čita, mogu se pojaviti izraženije teškoće:

• čita veoma sporo i uz mnogo napora;
• meša ili izostavlja slova i glasove;
• menja redosled glasova u reči;
• nagađa reči umesto da ih pročita;
• često se vraća na već pročitani deo teksta;
• teško čita nove i duže reči;
• ima izražene probleme sa pravopisom;
• izbegava čitanje ili pokazuje otpor kada treba da čita;
• mnogo bolje razume tekst kada mu ga neko drugi pročita.

Jedan od važnih pokazatelja može biti nesklad između detetovih sposobnosti i njegovog školskog postignuća. Na primer, dete može veoma dobro da razume razgovor, da ima bogat rečnik i zanimljive ideje, ali da značajno zaostaje kada treba te iste ideje da pročita ili napiše.

Da li svako dete koje meša slova ima disleksiju? Ne.

Povremeno mešanje slova, sporije čitanje ili pravopisne greške mogu biti normalan deo procesa učenja. Posebno kod mlađe dece ne treba svaku grešku odmah tumačiti kao znak disleksije.

Ono što je važnije jeste trajnost i izraženost teškoća. Ako problemi sa čitanjem i pisanjem dugo traju, ako su značajno izraženiji nego kod vršnjaka i ako počinju da utiču na školovanje i samopouzdanje deteta, trebalo bi potražiti stručnu procenu.

Kako disleksija izgleda kod odraslih?

Disleksija ne nestaje odrastanjem. Međutim, odrasla osoba često nauči različite strategije kojima uspeva da prikrije ili nadoknadi svoje teškoće.

Zbog toga disleksija kod odraslih može izgledati drugačije nego kod dece.

Odrasla osoba može:

• čitati sporije od drugih ljudi;
• imati potrebu da više puta pročita isti pasus;
• izgubiti koncentraciju tokom čitanja dugih tekstova;
• izbegavati čitanje naglas;
• imati poteškoće sa pravopisom i pisanjem;
• teško uočavati sopstvene greške u tekstu;
• teže pratiti duže pisane instrukcije;
• imati problem sa pamćenjem redosleda informacija, datuma ili brojeva;
• osećati veliki napor kada mora brzo da pročita i obradi veću količinu teksta.

Posebno je karakteristično kada postoji velika razlika između onoga što osoba može da objasni usmeno i onoga što uspeva da pokaže kroz čitanje i pisanje.

Na primer, osoba može veoma jasno i inteligentno da objasni neku temu u razgovoru, ali da joj je potrebno mnogo više vremena da napiše nekoliko pasusa o istoj temi.

Zašto se disleksija kod odraslih često kasno otkriva?

Mnogi odrasli sa disleksijom nikada nisu dobili odgovarajuću procenu tokom školovanja.

Neki su razvili odlične strategije: čitaju sporije, koriste tehnologiju za čitanje teksta, detaljno proveravaju ono što napišu ili izbegavaju situacije u kojima treba da čitaju naglas.

Zbog toga mogu završiti školu, fakultet i izgraditi uspešnu karijeru, a da nikada ne dobiju objašnjenje zašto im čitanje i pisanje zahtevaju toliko više energije.

Ponekad tek kada posao počne da podrazumeva veliki broj mejlova, izveštaja, dokumenata ili stručne literature osoba počinje da primećuje koliko joj pisani jezik zapravo predstavlja napor.

Disleksija nije isto što i „nepažnja“

Dete koje teško čita može delovati kao da nije koncentrisano. Odrasla osoba može ostavljati utisak da ne prati instrukcije ili da pravi „glupe“ greške.

Međutim, teškoće u čitanju mogu zahtevati toliko mentalnog napora da se osoba brzo zamara. Kada se od nje traži da istovremeno čita, razume, pamti i odgovara, može joj biti mnogo teže nego osobi koja nema teškoće u obradi pisanog jezika.

Zato je važno posmatrati kako osoba dolazi do greške, a ne samo koliko grešaka pravi.

Kada potražiti stručnu pomoć?

Ako postoji sumnja na disleksiju, najbolje je uraditi stručnu procenu. Kod dece se mogu uključiti logoped, psiholog i drugi stručnjaci koji se bave teškoćama u učenju, u zavisnosti od potreba deteta.

Procena može obuhvatiti čitanje, razumevanje pročitanog, fonološke sposobnosti, pisanje, pravopis i druge jezičke funkcije. Važno je sagledati i širu sliku – kako dete ili odrasla osoba funkcioniše u učenju i svakodnevnom životu.

Rano prepoznavanje je posebno važno kod dece jer odgovarajuća podrška može sprečiti da teškoće u čitanju prerastu u problem sa školskim uspehom i samopouzdanjem.

Kako naučiti dete da uči: Najbolje tehnike i pristupi

Disleksija nije granica

Jedna od najvažnijih stvari koju roditelji, nastavnici i odrasle osobe treba da znaju jeste da disleksija ne govori ništa o nečijoj inteligenciji ili potencijalu.

Osoba može imati disleksiju i istovremeno biti veoma uspešna u školi, na fakultetu ili poslu. Problem nije u tome što osoba „ne može da nauči“, već u tome što njen način obrade pisanog jezika zahteva drugačiji pristup.

Zato cilj nije da se osoba natera da čita i piše na isti način kao svi drugi, već da dobije strategije i podršku koje će joj omogućiti da svoje sposobnosti pokaže bez nepotrebnih prepreka.

Ako kod deteta ili odrasle osobe primećujete uporne teškoće sa čitanjem i pisanjem, važno je ne etiketirati ih kao lenje, nepažljive ili nezainteresovane. Pravi uzrok teškoća može biti nešto sasvim drugo – a odgovarajuća procena može biti prvi korak ka tome da osoba dobije podršku koja joj je potrebna.