Život na distanci: Kako smo zaboravili da se družimo

U doba kada smo povezani više nego ikad, sve češće biramo samoću umesto zajedništva

Pre samo petnaestak godina život u gradovima Srbije tekao je drugačijim ritmom.

Kafići su bili prepuni ljudi koji se glasno smeju. Restorani su mirisali na tek posluženu hranu, a stalni gosti su sedeli za šankom i pričali sa konobarima koje znaju godinama. Male terase ispred kafana bile su mesta gde se uvek mogao sresti neko poznat.

Danas se u tim istim lokalima uglavnom vide usamljene figure koje tiho sede za stolovima ili nestrpljivo prelistavaju telefone dok čekaju da preuzmu svoje porudžbine. Nekadašnji žamor razgovora zamenila je tišina isprekidana povremenim zvukovima notifikacija i kratkim replikama sa osobljem.

Kako prevazići usamljenost? Saveti poznate terapeutkinje iz njene poslednje knjige

Konobari žurno pakuju hranu u kartonske kutije. Ređaju se dostavljači u jarkim jaknama. Restorani više liče na distributivne centre nego na mesta okupljanja.

Promene su stigle neosetno, kao kad se smrkava u letnje predvečerje. Prvo smo otkrili čari naručivanja hrane preko aplikacija. Onda nam je pandemija pokazala da možemo da radimo od kuće. Shvatili smo da je udobnije gledati filmove na velikom televizoru nego u bioskopu. Druženje preko video poziva postalo je sasvim normalno.

Gradovi su puni samačkih stanova u kojima ljudi žive sami, ali retko osećaju usamljenost. Povezani su sa svetom preko ekrana. Društvene mreže stvaraju privid bliskosti. Serije na striming servisima nude beskrajnu zabavu. Ali nešto nedostaje - toplina ljudskog glasa, osmeh sagovornika, spontani razgovori sa neznancima.

Usamljenost među mladima: digitalno doba stvara generaciju otuđenih

Sociolozi upozoravaju da je ova promena vidljiva u celoj Evropi. U Nemačkoj, na primer, istraživanja pokazuju da je broj poseta kafićima opao za više od 30% u poslednjoj deceniji, dok se vreme provedeno na društvenim mrežama i striming servisima značajno povećalo.

Direktni kontakti među ljudima opadaju, a raste vreme koje provodimo sami. Paradoksalno, što smo bolje povezani tehnologijom, to smo fizički udaljeniji jedni od drugih. Mladi posebno provode sve više vremena u digitalnom svetu, gde komunikacija teče brzo ali površno.

Ipak, kafići nisu sasvim opusteli. Ljudi i dalje traže društvo, makar na kratko.

Možda baš zato što je postalo retko, druženje uživo dobija novu vrednost. Nedavno je organizovano okupljanje u staroj kafani gde su se ljudi, makar na kratko, isključili iz digitalnog sveta i razgovarali iskreno, bez prekida ekrana. Smeh i živa reč učinili su da se svi prisutni podsete koliko je važno provoditi vreme zajedno. To su trenuci kada ostavljamo telefone po strani i posvećujemo pažnju samo ljudima oko sebe. U tim momentima kao da se vraćamo u vreme kada je razgovor bio važniji od lajkova, a prijateljstvo se gradilo za kafanskim stolom, a ne u inboksu.

Možda su kafići sada tiši nego ranije, ali oni koji u njima sede sve više cene te trenutke. Možda je upravo sada pravi trenutak da se okrenemo jedni drugima, da podignemo pogled sa ekrana i ponovo otkrijemo vrednost iskrenog razgovora. Jer, na kraju, toplina ljudske blizine ne može se zameniti nijednom digitalnom notifikacijom. Svaka reč, osmeh i pogled imaju veću težinu u svetu koji je preplavljen obaveštenjima i notifikacijama. Možda smo se povukli u ekrane, ali potreba za ljudskim kontaktom nikada nije nestala. Samo čeka pravi trenutak da ponovo postane deo svakodnevice.