Poremećaji u ishrani nisu uvek očigledni

Evo 5 jednostavnih načina pomoću kojih ćete moći da procenite da li postoji poremećaj u ishrani.

Poslednja nedelja februara je Nedelja svesti o poremećajima hranjenja. Poremećaji ishrane utiču na oko 7,8% svetske populacije. Iako su ređi od sveprisutne anksioznosti ili poremećaja raspoloženja, oni ne zaslužuju ništa manje pažnje.

Važno je shvatiti da poremećaji u ishrani nisu ograničeni na anoreksiju ili bulimiju. Američko psihijatrijsko udruženje (APA) zvanično je prepoznalo poremećaj prejedanja kao još jedan od poremećaja u ishrani. Postoje i poremećaj izbegavanja i ograničavanja unosa hrane i pika poremećaj, stanja koja se obično dijagnostikuju kod mlađe dece.

Koji su najčešći poremećaji ishrane i kako ih prepoznati?

Poremećaj izbegavanje ili ograničavanja unosa hrane je stanje nezainteresovanosti za hranu, ograničavanje unosa hranljivih sastojaka zbog ekstremnih osetljivosti na teksturu hrane ili straha od opasnih posledica jedenja, poput gušenja. Pika, još jedno stanje poremećaja ishrane iz detinjstva, je uporna konzumacija neprehrambenih proizvoda. Starije odrasle osobe, takođe, mogu biti pogođene, na primer, neko u srednjim godinama koji je naišao na stresor koji je doveo do recidiva bulimije koji je godinama bio u remisiji.

Treći se mogu uključiti u ograničenja u ishrani koja ne odgovaraju bilo čemu od gore navedenog. Na primer, neki studenti, često ženskog pola, drastično smanjuju zdrave kalorije kako bi prekomerno pili alkohol, ali da se zbog toga ne udebljaju. Ovo bi se dijagnostikovalo kao neodređeni poremećaj hranjenja ili ishrane.

Prepoznajte na vreme da li vaša tinejdžerka srlja u anoreksiju

Ponašanje vezano za izbegavanje ili ograničavanje ishrane i pika poremećaj obično primate roditelji. Anoreksija, bulimija i poremećaj prejedanja možda nisu očigledni ili osoba može pokušati da prikrije takvo ponašanje. 

Ako se pitate kako da prepoznate moguće poremećaje u ishrani, možete uzeti u obzir sledeće:

1. Kada govore o svom apetitu, ako kažu da jedu minimalno ili jedu puno, važno je istražiti šta je to što ih pokreće na to. Da li je promena apetita bila slučajna / jedinstvena za depresivne uzroke ili početak anksioznosti? Ako nije, važno je pokretanje dijaloga o odnosu osobe prema hrani. Da li su mršave, ali su često na dijeti? Da li imaju prekomernu težinu i prijavljuju li hranu kao stresnu stvar?
2. Takođe je korisno postavljanje razjašnjenih pitanja o povećanju / smanjenju apetita. Na primer, „ Spomenuo si da si u poslednje vreme gladniji. Samo želim da pojasnim, jer ponekad ljudi mešaju glad sa jednostavnim jedenjem više; da li si gladniji ili se osećaš primoranim da jedeš, možda čak i ako si već sit? "
3. Uobičajeno je da se istraži slika koju imaju o sebi, kao što je, na primer, da li osoba sebe doživljava kao gubitnika, žrtvu ili naduvani ego. Integrisanje pitanja u ovu raspravu o njihovoj telesnoj slici može biti korisno. "Znaš, često i predstava o izgledu tela ima mnogo veze sa onim što neko oseća prema sebi. Kako se ti osećaš u vezi sa tim?"
4. Što se tiče dece / tinejdžera, staratelji su često deo procesa razgovora sa lekarom. Korisno je iskoristiti unakrsnu proveru u vezi sa zabrinutostima i prezentacijama. Što se tiče poremećaja u ponašanju ili zabrinutosti za imidž tela, nakon što pita dete / tinejdžera, lekar može tražiti mišljenje roditelja ili staratelja. To može obuhvatiti i pitanja o prekomernom vežbanju ili izuzetno ograničenoj ishrani iako osoba nije anoreksičnih proporcija. To sve mogu biti pokazatelji razvoja poremećaja u ishrani. Ako se otkrije temeljno verovanje „Moram biti mršava“ ili slično, važno je biti oprezan prema evoluirajućoj anoreksiji.
5. Ako poremećaji ishrane / problemi sa doživaljejm svog tela trenutno nisu jasni, treba proveriti da li su se ikad borili sa anoreksičnim, bulimičnim ili prekomernim ponašanjem? Čak i ako su godinama u remisiji, ljudi se mogu vratiti u obrazac i važno je biti oprezan prema znacima recidiva, posebno ako su pod uticajem ozbiljnog stresora.