Afantazija: Nemogućnost vizuelizacije slika

Istraživači su otkrili jasne razlike između ljudi koji mogu da stvaraju vizuelne slike u svom umu i onih koji nemaju tu sposobnost. 

Nemogućnost dobrovoljnog formiranja mentalnih slika prvi je put opisao u medicinskoj literaturi Fransis Galton 1880. godine. Ljudi sa ovim stanjem imaju poteškoća sa vizuelizacijom scena ili predmeta u svom umu, što je fenomen poznat i kao “slepilo uma”.

Afantazija je retka, ali naučnici su identifikovali dve vrste ovog poremećaja, uključujući stečenu afantaziju, koja se može javiti nakon povrede mozga ili povremenu usled perioda depresije ili psihoze, i urođenu afantaziju, koja je prisutna pri rođenju.

Uticaj afantazije

Ljudi bez mogućnosti vizuelizacije slika mogu doživeti niz izazova. Na primer, sposobnost prisećanja lica ili poznatih mesta može izazvati frustraciju i socijalne poteškoće.

Nemogućnost vizuelnog pamćenja važnih događaja, poput onoga kakvo je cveće bilo ili kao je izgledala venčanica na dan venčanja, takođe može biti obeshrabrujuće. Izazov su čak i jednostavni slikovni zadaci, poput brojanja ovaca pre spavanja.

Učenje stranog jezika jača mozak

Međutim, utvrđeno je da ljudi sa ovim stanjem doživljavaju slike dok sanjaju, iako nisu toliko živopisne ili česte. Ovo zapažanje sugeriše da, iako nenamerno vizuelizacija može ostati uglavnom netaknuta, namerno opozivanje slika je veći izazov. 

Da bi dublje istražili ovaj fenomen, grupa istraživača nedavno je krenula da istraži razlike između pojedinaca koji imaju afataziju i onih koji nemaju tih problema.

Istraživači su koristili zadatke crtanja kojima je potrebna vizuelna memorija da bi utvrdili razlike između ove dve grupe. 

Studija

Studijski tim pokazao je tri fotografije soba pred 61 osobom sa afatazijom i 52 osobe bez tog stanja. Zatim su naučnici zamolili učesnike iz obe grupe da crtaju sobe, jednom iz sećanja i jednom dok su fotografiju koristili kao referencu. Crteže je objektivno ocenilo 2.795 volontera na mreži.

Nakon prikupljanja podataka, tim se prilagodio uzrastu, razlikama u umetničkim sposobnostima i performansama vizuelnog prepoznavanja i uporedio je sposobnosti učesnika za obavljanje slikovnih zadataka sa pojedinačnim objektima naspram prostornih odnosa između nekoliko predmeta.

Nauka kaže: Naši mozgovi se usklade sa mozgom bebe tokom igre

Kada su crtali iz sećanja, oni koji su imali afataziju imali su poteškoće u pamćenju predmeta sa slike. Izvukli su znatno manje predmeta - u proseku 4,98 u poređenju sa 6,32 za kontrolnu grupu. Njihovi predmeti bili su manje živopisni i provodili su manje vremena crtajući ih od onih sa tipičnim veštinama slikanja.

Grupa sa afantazijom je koristila više simbola i teksta u svojim izvedbama, često se oslanjajući na verbalne strategije označavanjem delova nameštaja ili arhitektonskih komponenti umesto da crta detalje.

Utisci učesnika

Jedno od mogućih objašnjenja moglo bi biti da se, pošto pojedinci sa afantazijom imaju problema sa ovim zadatkom, oslanjaju na druge strategije poput verbalnog kodiranja prostora. Njihove verbalne predstave i druge kompenzacione strategije mogu ih zapravo poboljšati u izbegavanju lažnih sećanja. 

Međutim, učesnici sa afantazijom nisu pokazali oštećenja u prostornom pamćenju. Ova grupa je tačno postavila predmete na svoje crteže sa manje grešaka nego učesnici sa tipičnim slikovnim sposobnostima.

Na pitanje da crtaju direktno sa slike, obe grupe su izvršile zadatak bez značajnih razlika u performansama. Ovaj rezultat navodi istraživače da veruju da, iako oni sa afantazijom nemaju sposobnosti vizuelne slike, izgleda da zadržavaju prostornu memoriju, što možda ukazuje na to da su ove dve memorijske funkcije različito uskladištene u mozgu.

4 načina na koji možete poboljšati kognitivne funkcije

Iz perspektive učesnika, na pitanje o njihovom studijskom iskustvu, jedna osoba sa afantazijom je rekla: „Kad sam videla slike, opisala sam ih sebi i izvukla iz tog opisa, tako da sam u memoriji mogla da držim samo sedam do devet detalja.“

Drugi je objasnio: „Mogao sam da se setim spiska predmeta, a ne slike“.

Naučnici se  nadaju da će u budućim studijama koristiti MRI skeniranje kako bi razjasnili gde i kako se afantazija manifestuje u mozgu. Do tada je trenutno istraživanje značajno, jer ponovo potvrđuje postojanje ovog retkog stanja i daje više uvida u to kako je živeti bez mogućnosti vizuelizacije.