EMOCIONALNA DISTANCA: Šta kada osoba nije u stanju da se emotivno veže?

Emocionalna distanciranost odnosi se na nesposobnost osobe da se emotivno poveže sa drugima. To može da ometa fizički, psihički, emocionalni i socijalni razvoj osobe.

Emocionalna distanciranost je psihološko stanje u kojem osoba nije u stanju da se emotivno poveže sa svojim i tuđim osećanjima.

Može se javiti kod ljudi sa poremećajem vezivanja, ili može biti privremeni odgovor na ekstremnu situaciju.

Znaci i simptomi

Emocionalna distanca se može predstaviti na različite načine. 

Kod dece

Prema Američkoj akademiji za dečiju i adolescentnu psihijatriju, dete može razviti dve vrste poremećaja vezivanja:

Poremećaj reaktivne vezanosti

Deca mogu da razviju reaktivni poremećaj vezivanja zbog negativnih iskustava sa odraslima u svojim ranim godinama.

Simptomi:

• ima poteškoća da se smiri
• pokazuje malo ili nimalo emocija tokom interakcije sa drugim ljudima
• ne traži utehu od svojih primarnih negovatelja
• izgleda nezadovoljno, uplašeno, tužnoili razdražljivo kada učestvuju u uobičajenim aktivnostima sa primarnim negovateljima

Dezinficirani poremećaj socijalnog angažmana

Simptomi:

• previše prijateljski sa ljudima koje ne poznaju
• hodaju prema strancima i možda ih zagrliti
• dopuštaju strancima da ih pokupe
• ne obraćaju se svojim primarnim negovateljima kada su u stranoj situaciji

Kod odraslih

Potencijalni simptomi poremećaja vezivanja kod odraslih:

• poteškoće sa otvaranjem prema drugima
• izazovne intimne veze
• loša veština slušanja
• nedostatak fizičkog, verbalnog ili seksualnog kontakta
• loše samopouzdanje
• zloupotreba supstanci
• ambivalencija

Šta izaziva emocionalnu distanciranost?

Uzroci emocionalne distance mogu zavisiti od toga da li je deo većeg poremećaja vezivanja ili privremeni odgovor na određenu situaciju.

Dosadašnja iskustva

Deca mogu imati veće šanse da razviju poremećaje vezivanja i emocionalnu distanciranost ako dožive teže okolnosti u ranom životu, kao što su:

• značajne gubitke, poput smrti roditelja ili odvojenosti od negovatelja
• traumatična iskustva
• odrastanje u sirotištu
• emocionalno zlostavljanje
• fizičko zlostavljanje
• zanemarivanje

Lekovi

Oni koji dožive emocionalnu distanciranost mogu se osećati tužno. Međutim, emocionalno distanciranje se ne dešava uvek zbog mentalnog zdravlja ili poremećaja vezanosti.

Prema nekim istraživanjima iz 2016. godine, dugotrajna upotreba antidepresiva može izazvati neželjene efekte.

Od 180 ljudi koji su učestvovali u studiji, 64,5% je prijavilo da osećaju omamljenost.

Druga stanja

Osećanje emocionalno odvojenog može biti simptom drugog mentalnog zdravlja, uključujući:

• Post-traumatski stresni poremećaj (PTSP): Prema Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje, osećaj emocije ukočenosti može se pojaviti kod PTSP-a.
• Depresija: Ljudi mogu drugačije da dožive depresiju. Neki se mogu osećati tužno ili umorno, dok drugi mogu biti apatični i emocionalno ošamućeni.
• Poremećaji ličnosti: Prema mišljenju Majnda, dobrotvorne organizacije sa sedištem u Ujedinjenom Kraljevstvu, osobe sa graničnim poremećajem ličnosti mogu se početi osećati ošamućeno kada su pod stresom.

Može li biti korisna?

Da li se emocionalno distanciranje ili ne biti korisno, zavisi od uzroka i scenarija.

Ako je posledica mentalnog zdravlja ili ako utiče na sposobnost neke osobe da održava odnose ili druge aspekte u svom svakodnevnom životu, osoba bi trebalo da traži lečenje.

Osećate se anksiozno i depresivno? Možda je u pitanju hipotireoza!

Međutim, osobi može biti korisno da se emocionalno distancira u nekim profesijama. Na primer, za one koji rade u zdravstvenoj struci, regulisanje njihovih emocija može biti korisno za sprečavanje izgaranja i pomoć u održavanju mentalnog blagostanja.

Neki se, takođe, mogu emocionalno distancirati kako bi preživeli traumatične situacije. Međutim, osoba treba da traži lečenje kako bi se osigurala da to ne postane trajno.

Dijagnoza

Obučeni pružaoci usluga mentalnog zdravlja mogu dijagnostifikovati emocionalnu distanciranost.

6 saveta koji će vam pomoći da volite svoj život

Prvi korak je obično intervju ili procena u kojem će terapeut pitati o raspoloženju, mislima, osećanjima, ključnom ponašanju osobe i svim nedavnim promenama koje je doživela. Takođe će pitati koliko je ovo trajalo.

Lečenje

Tretman emocionalne distanciranosti zavisi od pojedinačnih faktora.

Ako je dete u pitanju, plan lečenja obično uključuje ostale članove porodice.

Za odrasle, lečenje zavisi od toga da li je emocionalno odvajanje odgovor na specifičnu situaciju ili deo stalnog obrasca ponašanja.

Pojedinci mogu raditi sa terapeutima na:

• učenju  kako da se emocionalno otvorite
• pronađu načine za ublažavanje stresa i anksioznosti
• poboljšaju svoju sposobnost poverenja drugima
• ojačati njihov osećaj za sebe
• razvijaju veštine za regulisanje svojih emocija

Kada potražiti pomoć

Generalno, vreme za traženje pomoći je kada se emocionalni ili mentalni izazovi počnu redovno mešati u nečiji svakodnevni život.

To može biti kad takvi izazovi počnu da izazivaju:

• preterani strah i anksioznost
• promene u prehrambenim navikama
• promene u navikama spavanja
• loše raspoloženje koje kao da ne nestaje
• misteriozne ili nejasne fizičke bolesti
• ljuti ispadi
• socijalno povlačenje
• loš uspeh na poslu ili u školi
• sukob sa autoritetima
• zloupotreba supstanci
• misli o samoubistvu

Za pojedince koji se bave emocionalnim odvajanjem zbog specifičnih situacija, kao što je zdravstvena kriza, od presudne je važnosti osigurati im podršku koja im je potrebna u ovom trenutku.

Ljudi koji razviju emocionalnu odvojenost kao rezultat traumatičnog iskustva mogu imati poteškoća da nauče kako da se povežu sa drugim ljudima i daju sebi dozvolu da u potpunosti dožive svoja osećanja.