Nova rasprava među stručnjacima: da li su rutinske kontrole posle lečenja raka zaista korisne?

Novo istraživanje sugeriše da možda nije uvek bolje otkrivati što ranije – a mi podsećamo da je svaki medicinski savet isključivo u nadležnosti vašeg lekara

Novo istraživanje objavljeno u prestižnom časopisu New England Journal of Medicine unelo je novu dozu opreza u način na koji gledamo na rutinsko praćenje pacijenata koji su završili lečenje raka. Dugi niz godina ustaljena praksa podrazumevala je redovna snimanja i laboratorijske analize, često na svakih šest meseci tokom perioda od pet godina, sa idejom da će se eventualni povratak bolesti otkriti što ranije i time omogućiti uspešnije lečenje.

Međutim, nova analiza stručnjaka ukazuje na to da stvari možda nisu tako jednostavne. Pregledom 12 kliničkih studija koje su se bavile ovim pitanjem, autori nisu našli jasan dokaz da rano otkrivanje asimptomatskih recidiva utiče na smanjenje smrtnosti. U pola studija rizik od smrti bio je nominalno manji kod pacijenata koji su išli na redovne kontrole, a u drugoj polovini kod onih koji su kontrolisani tek nakon pojave simptoma. Ukratko, krajnji ishod nije se značajno razlikovao.

Pored toga, upozorava se i na druge potencijalne posledice. Rutinske kontrole često donose visoke troškove, kako direktne tako i indirektne: putovanja, odsustva sa posla, dodatna ispitivanja zbog sumnjivih, ali benignih nalaza. Tu je i psihološki pritisak, poznat kao "scanxiety" – anksioznost pred svako snimanje i čekanje rezultata. U nekim slučajevima, pacijenti mogu biti podvrgnuti agresivnim terapijama ranije nego što bi to bilo neophodno, i to u fazi kada su još bez simptoma i sa dobrom kvalitetom života.

Autori posebno ističu da čak i najnoviji testovi, poput onih koji traže cirkulišuću tumorsku DNK u krvi, iako tehnički impresivni, još nemaju čvrste dokaze da zaista produžavaju život pacijenata kada se koriste za rutinski nadzor.

Naravno, svako treba da ima na umu da odluke o daljem praćenju posle lečenja donosi isključivo stručni medicinski tim, uz individualnu procenu rizika i koristi. Ovaj članak ne pruža medicinske savete, već samo prenosi zanimljive uvide iz aktuelne stručne diskusije.

Zanimljivo je da već postoje preporuke u nekim vodičima, kao što su smernice za praćenje nakon lečenja raka dojke, koje sugerišu da se rutinsko laboratorijsko ili slikovno testiranje bez simptoma ne preporučuje. Umesto toga, naglasak se stavlja na pažljivo osluškivanje organizma i praćenje pojave eventualnih simptoma.

Zaključak koji se provlači kroz ovo novo istraživanje nije da su kontrole nepotrebne, već da možda ne treba rutinski primenjivati testiranja kod pacijenata bez simptoma, pogotovo ako nije jasno da takva praksa poboljšava ishod. Kako sami autori naglašavaju, postoji etička obaveza da se pacijentima daju tačne informacije o stvarnim koristima i mogućim rizicima koje ovakvo praćenje nosi.

U svakom slučaju, zanimljivo je pratiti kako medicina stalno preispituje sopstvene prakse, sa ciljem da se briga o pacijentima učini što efikasnijom, sigurnijom i humanijom.