Podrška i pomoć su jako važni - ovako možete pomoći bližnjima sa mentalnim bolestima

Pored redovne lekarske terapije, jako je važna podrška i pomoć porodice i prijatelja

Ljudima sa mentalnim bolestima ponekad je potrebna i stalna briga i podrška, kako formalna, medicinska, tako i neformalna, od porodice i prijatelja. Ali, ove mreže podrške ponekad nisu prisutne, jer se pojedinci sa ovim problemima ponekad izoluju od svih, a nije retko ni da ulaze u sukobe sa drugima, što dovodi do izloacije i nužno do pogoršanja problema.

U dve australijske studije, jednoj nacionalnoj za odrasle sa psihozama, i drugoj koja je ispitivala odrasle sa dugotrajnim mentalnim problemima, kao što su depresija, anksioznost ili psihoze, otkriveno je da tek jedna četvrtina ispitanika ima redovnu pomoć porodice ili prijatelja. Dakle, troje od četvoro ljudi sa mentalnim bolestima prijavili su da nemaju nikakvu neformalnu podršku.

Ali, zašto je to toliko važno?

Ljudima koji žive sa mentalnim oboljenjima znatno olakšava i pomaže imanje podrške i nege, naročito posle akutnih epizoda. Ovi ljudi su često najranjiviji nakon otpuštanja iz bolnice ili drugih ustanova, jer reintegracija u društvo može biti jako izazovna. Treba reći i da je tokom ovog perioda povećana opasnost od samoubistva i da tada treba posebno biti na oprezu.

Ovaj prelaz je kritičan jer može biti jako stresan za ljude koji izlaze iz bolnice. Prosto, tamo su navikli na svakodnevnu rutinu, što je jedna od ključnih stvari, ali se i spontano udaljavaju od spoljnog sveta. Sve to može biti jako stresno i može uplašiti ljude koji treba da menjaju navike i zato je podrška ključna.

A kako tačno prijatelji i porodica pomažu? Mnogo je stvari, ali pređimo preko nekih načina na koji možete biti od pomoći nekome u svojoj porodici ili nekome od svojih prijatelja.

Nakon hospitalizacije zbog akutnih epizoda, ljudima je obično potrebna pomoć u mnoštvu različitih zadataka. Možda im treba pomoć prilikom odlaska u nabavku, prodavnicu, prilikom čišćenja životnog prostora, kuvanja ili prosto prilikom novog ulaska u društvo, uključujući i povratak na posao ili na studije.

Ti ljudi imaju mnogo koristi od pridržavanja planova, u koje ne spadaju samo redovno uzimanje lekova ili odlazak na nove terapije. Ljudi koji se vraćaju sa hospitalizacije često imaju probleme i sa poremećajima u ishrani i tada im treba podrška porodice i prijatelja da bi se pobrinuli da jedu koliko i kako treba tokom vremena za obroke.

Osim praktične podrške, često je, ili skoro uvek, esencijalna emotivna i/ili intelektualna podrška, da bi ljudi znali i bili sigurni da su na dobrom putu i da prosto znaju da imaju kapacitet da se oporave.

Ljudi koji podržavaju druge prilikom mentalnih bolesti često su prijavili da se njihova podrška odnosi na „ohrabrivanje i motivaciju“, zatim na „navođenje voljenih ljudi da rade razne stvari“ ili „povezivanje sa profesionalcima za zdravlje“.

Većina podrške odnosi se, dakle, na emocije, a manje na pomoć prilikom svakodnevnih aktivnosti, kao što je ishrana ili oblačenje.

Oba ova istraživanja pokazala su da je uz pomoć verovatnije da ljudi nastave da se leče, kako kratkoročno, tako i dugoročno. Posle hospitalizacije ljudi koji brinu često umeju da prepoznaju rane znake da se bolest vraća, što im omogućava da reaguju na vreme.

Sekundarna i neformalna pomoć je, dakle, jako važna, ali ne treba zaboraviti da je najvažnija lekarska terapija, koja nema pravu zamenu i koje se treba držati.