Saznajte sve o posledicama stresa - ozbiljne su i traže vašu pažnju

Kako se postavlja dijagnoza i šta ona sve znači

Neprijatna sećanja su rezultat delovanja različitih stresogenih događaja – TRAUMA – gde traumu definišemo kao zastrašujuću situaciju u kojoj postoji značajna mogućnost povrede ili smrti, pri čemu osoba može biti direktan učesnik ili posmatrač događaja, objašnjava za portal N1 dr Nataša Šikanić, psihijatar i psihoterapeut.

"Neku vrstu traume odnosno traumatskog iskustva smo svi doživeli. Niko nije imun na delovanje traumatskog događaja, nevezano da li se radi o "malim ili velikim traumama" (small T or Big T), kaže dr Šikanić.

Dodaje da u male traume bi spadali događaji svakodnevnog življenja koje doživljava skoro svaki čovek, a koji čine da se osećamo nesigurno, nevoljeno, bez kontrole ili nade (poniženja, neuspesi, gubici bilo koje vrste, događaji u porodici, braku, na poslu, u saobraćaju i sl.).

Znate li šta je Adelin sindrom i kako on uništava mentalno zdravlje?

U velike traume spadaju iskustva koja je neophodno dijagnostikovati kao posttraumatski stresni poremećaj, dakle događaji koji su intenzivni i događaju se retko i koje osoba doživljava kao životno ugrožavajuće (zlostavljanje/nasilje, rat, prirodne katastrofe/poplave, zemljotresi, uragani, migracije, bolest, gubitak voljene osobe, požari…).

"Vrsta traumatskog događaja podriva naš bazični osećaj sigurnosti i postavlja pitanje da li je "svet" dovoljno bezbedno mesto, da li nas vreba neka opasnost iza svakog ćoška, da li ću se ikada više osećati sigurno", kaže ona.

Ona navodi da koliko god breme traume bilo veliko, mi posedujemo kapacitete i prirodne odbrane da ove situacije pobedimo, prevaziđemo, povratimo osećaj sigurnosti i izdignemo se ponovo. Strah i nesigurnost leže u osnovi traumatskog doživljavanja.

Relacione traume

"Neke od najčešćih trauma jesu relacione traume, odnosno traume koje su nastale u odnosu sa drugima. To mogu biti traume u odnosu sa roditeljima, u smislu zanemarivanja, kritikovanja, zlostavljanja, odbacivanja, nedostatka ljubavi i pažnje, toksični odnos sa partnerom (kontrola, ljubomora, zlostavljanje, verbalna i fizička agresija), vršnjacima (zlostavljanje, podsmevanje, zadirkivanje…), mobing na poslu…", objašnjava dr Šikanić.

Posao ne zadovoljava vaša očekivanja?

Ona ističe da u takvim toksičnim odnosima gde postoji čitav niz uznemirujućih i traumatičnih situacija stvaramo iracionalna uverenja o sebi, da nismo dovoljno dobri, da nismo vredni ljubavi, da smo bespomoćni, neadekvatni, bezvredni, da zaslužujemo samo loše stvari, da ne možemo da zaštitimo sebe itd.

"Ta uverenja mogu biti jaka i možemo prilično verovati u njih, a ukoliko se ne poradi na takvim traumama one mogu rezultirati na različite načine, izazivajući anksioznost i depresiju, panične napade. nedostatak samopouzdanja, možemo nastaviti da pravimo pogrešan izbor partnera misleći da ne vredimo i da ne zaslužujemo ljubav itd", navodi ona.

Postraumatski efekti

"Posle doživljene traume – posttraumatski efekti u značajnoj meri oblikuju naše živote i psihološko funkcionisanje. Kod nekih ovi događaji se brzo integrišu i ostavljaju samo bled trag, dok je kod drugih svakodnevno funkcionisanje značajno prebojeno i pod snažnim uticajem traumatskog događaja, ponekad i 20-30 godina posle", ukazuje psihijatar.

Ljubomora nije zdravo osećanje koje treba gajiti, može biti okidač za nasilje u vezi

Dr Šikanić dodaje da posle doživljene traume neće svi razviti psihijatrijski poremećaj. Najveći broj ljudi će se ubrzo oporaviti, dok će samo manji broj razviti posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), 7-8% (procenat je i veći u specifičnim populacijama – policajci, vojnici…). PTSP u značajnoj meri narušava kvalitet života i svakodnevno funkcionisanje.

Posledice stresa

"Posledice stresa mogu biti male frustracije, ali i značajni psihološki i telesni zdravstveni problemi. Naša sposobnost da se uspešno nosimo sa stresom zavisi od složene međuigre između strukture ličnosti, mentalnih/psiholoških procesa i naše okoline, uključujući i ljude oko nas", objašnjava ona.

Dr Šikanić dodaje da prilikom doživljavanja katastrofe, moramo razlikovati neposredne i prolongirane reakcije. Reakcije na traumatske i katastrofične događaje su brojne i različite i može se reći da ih ima koliko i ljudi na svetu, ali se ipak mogu izdvojiti neke opšte karakteristike.

Da li ste čuli za "sindrom noja"?

"Neposredno nakon katastrofe osoba je uznemirena, agitirana, dezorganizovanih misli, slabe koncentracije, ne "drži je mesto", u panici, stuporozna, utrnula, zaleđena, disocirana-osećaj otupljenosti, utrnulosti, odsustvo emocionalnih reakcija, delimična svesnost okoline, derealizacija i depersonalizacija. Ne sreću se svi ovi simptomi kod jedne osobe već kombinacije. Ovi simptomi su prolazni i kratkotrajni, bazični resursi osobe se kasnije regenerišu i traumatski događaj ne ostavi posledice", ukazuje psihijatar.

Ona dodaje da kod manjeg procenta osoba razvijaju se različiti psihološki i telesni poremećaji. Najčešći sa stresom povezani poremećaji su akutne reakcije na stres, PTSP, psihosomatski poremećaji…

Dijagnoza

"Da bi postavili dijagnozu PTSP-a potrebno je da je osoba doživela/bila izložena traumatskoj situaciji – direktno ili kao posmatrač, da je situacija bila preteća i mogla da utiče na psihološki i fizički integritet osobe, u smislu pretnje da će doći do povređivanja ili smrti, kako same osobe, tako i osoba u okolini", ističe dr Šikanić za N1.

Prepoznajte krizu srednjih godina na vreme - ovo su simptomi

Dodaje da tokom traumatske situacije osoba doživljava intenzivan strah, užas, i bespomoćnost (kod dece se to može ispoljavati dezorganizovanim i agitiranim ponašanjem). Kasnije osoba stalno ponovo proživljava situaciju u vidu intruzivnih dnevnih sećanja ("flashback"), javljaju se ponavljani uznemirujući snovi o događaju, uz povremeno ponašanje kao da se traumatski događaj sada događa.

"Javljaju se intenzivne psihološke reakcije na simbolične predstave događaja ili simbolička podsećanja. Ponašanje izbegavanja stimulusa koji su udruženi sa traumom, uz otupljenost u reakcijama koje nisu u vezi sa traumom, je takođe sastavni deo ovog poremećaja (izbegavaju se aktivnosti, ljudi, mesta koji su u vezi sa traumom, postoji nemogućnost prisećanja važnih aspekata traume, snižen interes i učešće u uobičajenim životnim aktivnostima, osećaj otuđenosti i odbačenosti, osećaj uskraćene budućnosti). Povišeno uzbuđenje (hiperarauzal) koje nije bilo prisutno pre traume se ispoljava kroz nesanicu, iritabilnost, nervozu, izlive besa, teškoće u koncentraciji, nemogućnost usredsređivanja pažnje, prenaglašene reakcije", naglašava psihijatar.

Posledice

"Osobe koje razviju sa stresom povezane poremećaje često ispoljavaju pojačan zamor, česte glavobolje, bolove u grudima, druge bolne sindrome, različite kardiovaskularne i gastrointestinalne smetnje, uz snižen imunitet, gojaznost, poremećaj u radu štitne žlezde. Često sebe smatraju nedovoljno telesno zdravim, a neretko se razvijaju različiti oblici somatizacije – brojni somatski simptomi koji su rezultat psihološkog stanja, bez objektivnog telesnog oboljenja, a zbog čega često traže pomoć lekara. Ponekad kao posledica traume se razvija sekundarni alkoholizam, zloupotreba supstanci i lekova, zloupotreba cigareta i slično", objašnjava ona.

Čuva zdravlje tela, uma i duše, potpuno je besplatan, a dostupan je skoro svima

Dr Šikanić ističe da je veoma kompleksno pitanje ko će razviti posttraumatski poremećaj posle izlaganja traumatskoj situaciji.

"Što je stresor za jednu osobu za drugu nije, ukoliko različite osobe posmatraju isti događaj imaju različite reakcije na njega. Krucijalnu ulogu imaju individualne reakcije.

Mnogi ljudi učestvuju u ratu ili prirodnoj katastrofi pa ne razvijaju svi psihološke poremećaje. Pretraumatski rizikofaktori bi bili struktura ličnosti, istorija traume u detinjstvu i ranom odraslom periodu, mentalno zdravlje, psihobiološki i genetski faktori", objašnjava psihijatar.

Prema njenim rečima, posle katastrofičnog/traumatskog iskustva, kod najvećeg broja ljudi dolazi do povlačenja simptoma i povratka na prethodni nivo funkcionisanja.

Branč-novi trend ili kako da uživate i oslobodite se stresa tokom vikenda

Ukoliko se to ne dogodi, i primetimo gore opisane simptome, znači da se trauma nije spontano razrešila već je došlo do formiranja nekog sa stresom povezanog psihološkog poremećaja koji je potrebno lečiti što pre. Osobu je potrebno uputiti psihijatru/psihoterapeutu, koji će primeniti neki od adekvatnih načina lečenja.

Lečenje psihotraume

"Jedna od najefikasnijih psihoterapijskih metoda, za lečenje psihotraume je EMDR (Eye movement desensitization reprocessing) – terapija reprocesiranja uz pomoć očnih pokreta, a uz to se često koriste bilateralna taktilna i auditivna stimulacija. Pomoću ove terapije reprocesiraju se traumatska sećanja, emocije i uverenja koja osobi pomažu da se vrati na premorbidni nivo funkcionisanja. EMDR se bavi emocijama, fizičkim senzacijama, stavovima, ponašanjima, a čineći to, osoba je u stanju da oseti radost i ljubav, da se veže, poveže i oseća dobro po pitanju sebe", objašnjava psihijatar.

Dodaje da sve procedure obuhvataju prošlost, sadašnjost i budućnost, s obzirom da se sadašnji psihološki problemi shvataju kao posledica neadekvatno obrađene i sačuvane memorije traumatskih iskustava.

Um može da izleči psihološke traume

"EMDR terapija pokazuje da um zapravo može da se izleči od psihološke traume kao što se telo oporavlja od fizičke traume. Kada posečete ruku, vaše telo radi na zarastanju rane. Ako strani predmet ili ponovljena povreda iritiraju ranu, ona će se zagnojiti i uzrokovati bol. Kada se posledica ponovljene povrede ukloni, zarastanje se nastavlja", kaže psihijatar.

Dr Šikanić kaze da EMDR terapija pokazuje da se sličan redosled događaja dešava sa mentalnim procesima. Sistem za obradu informacija u mozgu se prirodno kreće ka mentalnom zdravlju.

Šta se dešava ako napustite društvene mreže na samo sedam dana?

Ako je sistem blokiran ili neuravnotežen usled uticaja uznemirujućeg događaja, emocionalna rana se zagnoji i može izazvati intenzivnu patnju. Kada se blok ukloni, zarastanje se nastavlja. Smatra se da se izuzetna efikasnost ovog metoda nalazi u direktnom efektu na moždane neurofiziološke mehanizme.

"Takođe, efikasan način lečenja je i primena kognitivno-bihevioralnih psihoterapijskih metoda. Koji način lečenja će biti primenjen zavisi od osobe i procene stručnjaka", navodi dr Nataša Šikanić, psihijatar, EDMR psihoterapeut.

Izvor: N1