Stendalov sindrom: Može li nas lepota umetničkih dela razboleti?

Jedan od neobičnijih psiholoških poremećaja na koji možete naleteti je psihosomatska bolest poznata kao Stendalov sindrom ili Firentinski sindrom ili hiperkulturemija. 

Okidač za ovo stanje su umetnička dela za koja pojedinac smatra da su toliko lepa i smeštena na jednom mestu (npr. u umetničkoj galeriji).

Kada su okruženi umetničkim delima, pogođene osobe doživljavaju širok spektar simptoma, uključujući fizičku i emocionalnu anksioznost (ubrzani rad srca i intenzivna vrtoglavica, što često rezultira napadima panike i / ili nesvestice), osećaj zbunjenosti i dezorijentacije, mučnina, disocijativne epizode, privremena amnezija, paranoja i - u ekstremnim slučajevima - halucinacije i privremeno „ludilo“. 

Sindrom je primenjen i na druge situacije u kojima se pojedinci osećaju potpuno preplavljeno kada su u prisustvu onoga što oni smatraju neizmernom lepotom (kao što je nešto u prirodnom svetu poput divnog zalaska sunca). Efekti su relativno kratkotrajni i čini se da ne zahtevaju medicinsku intervenciju.

HALUCINACIJE: Šta ih izaziva i kako se boriti protiv njih?

Stanje je dobilo ime po francuskom autoru iz 19. veka Stendalu koji je sa 34 godine detaljno opisao svoja negativna iskustva posmatranja firentinske umetnosti italijanske renesanse (i otuda je to alternativni naziv kao Firentinski sindrom). Stendal je napad doživeo kada je posetio firentinsku katedralu i prvi put bio svedok čuvenih Đotovih freski. Tada je postao preterano emotivan u pogledu onoga što je video.

Od Stendalovog objavljenog izveštaja, bilo je na stotine svedočenja ljudi koji su iskusili slične efekte - posebno u čuvenoj galeriji Uffizi u Firenci, i često su ih nazivali „turističkom bolešću”. 

Međutim, tek 1979. godine italijanski psihijatar dr Graciela Magerini počela je da primećuje da se čini da su mnogi turisti koji su posetili Firencu preplavljeni nizom simptoma, uključujući privremene napade panike do naizgled napada ludila u trajanju od dva ili tri dana.

Po Stendalovom izveštaju sa putovanja, nazvala je ovo stanje Stendalov sindrom. Kasnije je  u svojoj knjizi dokumentovala još 106 sličnih slučajeva primljenih u bolnicu u Firenci između 1977. i 1986. godine. 

Razotkrivamo mitove: Najčešće zablude o mentalnom zdravlju

U knjizi posvećenom ovom stanju je opisala detaljne izveštaje o ljudima koji su nakon gledanja poznatih slika ili skulptura imali ozbiljne emocionalne reakcije koje su dovodile do velike anksioznosti i / ili psihotičnih epizoda. 

Verovala je da su psihološki poremećaji obično povezani sa „latentnim mentalnim ili psihijatrijskim poremećajem koji se manifestuje kao reakcija na slike bitaka ili druga remek-dela“. 106 slučajeva svrstala je u tri vrste:

Tip I: Pacijenti sa pretežno psihotičnim simptomima (npr. paranoične psihoze).
Tip II: Pacijenti sa pretežno afektivnim simptomima.
Tip III: Pacijenti čiji su pretežni simptomi somatski izrazi anksioznosti (npr. napadi panike).

Takođe je izvestila da je 38 % osoba tipa 1 imalo prethodnu psihijatrijsku istoriju, dok je preko polovine (53 %) osoba tipa 2 to imalo. Do danas je u akademskoj literaturi objavljeno relativno malo slučajeva o ovoj pojavi. 

Najnoviji slučaj na koji sam naišao je iz 2009. dr Timoti Nikolson i njegove kolege objavili su izveštaj o slučaju u jednog 72-godišnjaka koji je razvio prolaznu paranoičnu psihozu nakon obilaska kulturnih institucija po Firenci. 

Kolika je verovatnoća da tokom života doživite psihozu?

Naime, dok je stajao na mostu Ponte Vekio, delu Firence koji je najviše želeo da poseti, doživeo je napad panike i primećeno je da je vremenom postao dezorijentisan. Ovo je trajalo nekoliko minuta, praćeno je promišljenim idejama progona, uključujući i nadgledanje međunarodnih aviokompanija, prisluškivanje njegove hotelske sobe i brojne sumanuteideje. Ovi simptomi su se postepeno smirili tokom naredne 3 nedelje .

2005. godine Edson Amancio, brazilski neurohirurg, objavio je rad tvrdeći da postoje dokazi da je ruski romanopisac Fjodor Dostojevski bolovao od Stendalovog sindroma, posebno prilikom gledanja remek-dela Hansa Holbejna, Mrtvi Hristos, tokom posete muzeju u Bazelu.  

U izdanju Britanskog časopisa za opštu praksu iz 2010. godine, dr Ian Bamfort je tvrdio da je i Marsel Prust patio od tog stanja, a takođe je sugerisao da su i psiholozi Sigmund Frojd i Karl Jung pisali o iskustvima koja sugerišu Stendalov sindrom. 

Uprkos stotinama dokumentovanih slučajeva, stanje se - još uvek - ne pojavljuje u Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje.