Pričate često sami sa sobom? Bez brige, to može biti znak dobre mentalne kontrole

Stereotip je da ljudi koji na glas pričaju sami sa sobom "nisu sasvim svoji"

Ljudi koji su uhvaćeni da pričaju sami sa sobom, pogotovo ako koriste svoje ime, opisuju taj trenutak kao trenutak velike sramote. Što i nije čudno, jer možda deluje kao da halucinirate ili nešto još gore. Jer, jedini razlog glasne priče je komunikacija sa drugima.

Ali, da li je zaista tako?

Prvo, da razjasnimo da većina nas često priča sama sa sobom, mada ne na glas. Ne samo povremeno mrmljanje „gde su mi beše ključevi?“, već je svako od nas sigurno bar nekad iskusio duboke, životne i filozofske razgovore u tri ujutru, tokom ležanja u krevetu.

Ovi unutrašnji razgovori su jako zdravi, jer introspekcija pomaže mozgu da ostane zdrav i poboljšava mu funkciju. Osim toga, to nam pomaže da organizujemo misli, isplaniramo delovanje, konsolidujemo sećanja i podesimo emocije. Ukratko, pomaže nam da se kontrolišemo.

Pričanje na glas može biti samo produžetak ovog tihog unutrašnjeg razgovora, a izazvan je kada se neke motoričke naredbe samovoljno pokrenu. Psiholozi su davno primetili da deca počinju da se kontrolišu onda kad počnu da razvijaju jezik. Kada, na primer, prilaze peći ili šporetu, mala deca često ponavljaju „vrelo“ ili „pec“ na glas i onda se sklone. Ovakvo ponašanje može da se prenese u odraslo doba.

Ako više nemate nijedan razlog da budete optimista, ovaj nećete moći da poreknete!

U jednoj zanimljivoj studiji istraživači su otkrili da ljudski mozak teško funkcioniše bez neke vrste razgovora sa samim sobom. Oni su od učesnika tražili da na glas ponavljaju besmislene glasove (bla, bla, bla) dok su obavljali vizuelne i zvučne zadatke. Pošto ne možemo da govorimo dve stvari u isto vreme, ispostavilo se da mrmljanje besmislica ometa učesnike do te mere da nisu mogli sebi da kažu šta treba da urade sledeće.

U ovakvim okolnostima ljudima su se aktivirali različiti delovi mozga.

Ova studija je na elegantan način pokazala da je razgovor sa samim sobom ne samo jedini način da kontrolišemo ponašanje, nego i onaj koji najviše volimo i za koji se prvi odlučimo bez razmišljanja.

To, međutim, ne znači da možemo da uvek kontrolišemo šta pričamo. Jasno je da u mnogim situacijama naš unutrašnji monolog može da izazove probleme. Na primer, u onom pomenutom slučaju u tri ujutru, obično sebi govorimo da treba da prestanemo da razmišljamo, što opet dovodi do sasvim suprotnog efekta, jer aktivira razne druge misli, skoro sasvim nasumično.

Ovaj proces je obično jako teško kontrolisati osim ako ne usmerimo mozak ka određenom i vrlo specifičnom zadatku, kao što je na primer čitanje knjiga. Na taj način možemo da umirimo unutrašnji razgovor i opustimo mozak pred spavanje.

Ovde je problem što su istraživači otkrili da ljudi sa depresijom ili anksioznošću mogu da izazovu ove nasumične misli čak i kada se koncentrišu na neki drugi zadatak. To znači da naše mentalno zdravlje direktno zavisi i od naše mogućnosti da aktiviramo misli relevantne za trenutni zadatak, kao i da suzbijemo one nebitne, takozvanu „mentalnu buku“.

To je inače i cilj većine sekularnih i nereligioznih tehnika meditacije – da se mozak umiri, raskrči i fokusira.

Neke narcisoidne osobine čuvaju mentalno zdravlje

Dobro, znamo da unutrašnji razgovori pomažu mislima i mentalnom zdravlju, ali zašto onda ne zadržimo te razgovore za sebe nego ponekad pričamo naglas?

Doktor Aleksander Kirkam sa Univerziteta Bangor pokazao je u jednoj studiji da pričanje na glas pomaže kontrolu nad obavljanjem zadatka, čak i iznad onog unutrašnjeg govora.

Ova korist dolazi uglavnom od toga što učesnici mogu da čuju sebe, a komanda koja se čuje bolje pomaže kontroli ponašanja nego napisana.

Ovo je verovatno objašnjenje i zašto neki sportisti često pričaju sa sobom i „naređuju“ sebi, kao što su teniseri, atletičari ili drugi. Nije Ana Ivanović bila jedina sa ekvivalentom poklika „’Ajde!“. Sportisti se tako fokusiraju bolje, a naša mogućnost da napravimo eksplicitne i jasne komande sebi je jedan od najboljih alata koji imamo kada je kognitivna kontrola u pitanju, i prosto bolje radi kada se izgovori na glas.

Naravno, pričanje osobe same sa sobom ume da bude i znak poremećaja, ali sada je jasno da kad se priča sa sobom na glas ako je mozak fokusiran – to je u stvari pokazatelj visoke kognitivne funkcionalnosti.