Vodič: Disocijativni poremećaj ličnosti - zablude i odgovori

Šta je tačno Disocijativni poremećaj, kako se manifestuje i kako utiče na kvalitet života pojedinca. Ovo su odgovori na vaša pitanja.

Ovaj psihološki poremećaj vrlo je popularan u popularnoj kulturi, jer je intrigantan i "zahvalan" za iskorišćavanje. Istina je, kao i uvek, drugačija i složenija.

Ovo je težak poremećaj, koji kvari kvalitet života i neophodno je stručno i institucionalno lečenje, odnosno tretiranje osoba sa njim.

Ukratko, Disocijativni poremećaji ili disocijativni poremećaj ličnosti obeleženi su promenama osećaja identiteta pojedinca, njegovog pamćenja ili svesti.

Osobe s tim poremećajem mogu zaboraviti bitne događaje iz svoje prošlosti, ili pak privremeno zaboraviti ko su, ili čak poprimiti novi identitet. Mogu čak i odlutati iz svoje uobičajene okoline u nepoznatom smeru.

Šta je tačno šizofrenija, kako se tretira i kakve su prognoze

Ovo su podvrste.

Disocijativna amnezija

Osoba s disocijativnom amnezijom odjednom nije u stanju da se seti bitnih ličnih podataka, obično nakon neke stresne epizode, a praznine u pamćenju su prevelike da bi ih se moglo objasniti uobičajenom zaboravnošću.

Gubitak pamćenja najčešće se odnosi na sve događaje tokom ograničenog razdoblja nakon nekog traumatskog iskustva, na primer smrti voljene osobe.

Nešto ređe se amnezija odnosi samo na odabrane događaje tokom ograničenog razdoblja stresa; nastavlja se neprekinuto od traumatskog događaja do sadašnjice; ili je potpuna ili obuhvata ceo život bolesnika. Tokom trajanja amnezije, ponašanje osobe ne pokazuje neke značajne promjene, osim što zbog gubitka pamćenja može doći do određene dezorijentacije i besciljnog lutanja.

U slučaju potpune amnezije, bolesnik ne prepoznaje rođake i prijatelje, ali i dalje može da razgovara, čita, razmišlja, a verovatno zadržava i talente i prethodno stečena znanja o svetu i snalaženju u njemu.

Epizoda amnezije može trajati nekoliko sati ili čak nekoliko godina, a obično se gubi podjednako naglo i iznenadno kao što se i pojavila, s potpunim oporavkom i vrlo malim izgledima za novo pojavljivanje.

Tačno je, slatkiši izazivaju zavisnost! Menjaju mozak kao što ga droga menja

Disocijativna fuga

Ako osoba ne postane samo iznenadno i potpuno amnezična, nego odjednom napusti dom i primi novi identitet, postavlja se dijagnoza disocijativne fuge. Ponekad primanje novog identiteta može biti vrlo složeno i razrađeno, pa bolesnik uzima novo ime i prezime, zasniva novi dom, nalazi novo zaposlenje, pa čak i novi skup obeležja ličnosti. Bolesnik čak može da uspe da uspostavi prilično složen društveni život, ne pitajući samog sebe o nemogućnosti da se seti prošlosti.

Češće se, međutim,  novi život ne konstruiše do te mere, a fuga je relativno kratkotrajna.

Fuga se obično sastoji od ograničenog, ali na izgled svrsishodnog putovanja, tokom kojeg su društveni kontakti svedeni na najmanju meru ili potpuno prekinuti. Fuge se tipično pojavljuju nakon što osoba doživi neki težak stres. Oporavak je prilično potpun, a vreme potrebno da se do njega dođe razlikuje se od osobe do osobe; bolesnik ne može da se seti dešavanja tokom trajanja fuge.

Šta je to deluzioni poremećaj, koje vrste postoje, kako se manifestuje i kako se leči

Disocijativni poremećaj identiteta 

Ovo je kontroverzna podgrupa. Za dijagnostifikovanje disocijativnog poremećaja identiteta, DPI (ili poremećaja višestruke ličnosti, PVL) potrebno je da osoba ima barem dva odvojena ego-stanja (alter-ega, dvojnika), s različitim modusima bivanja i osećanja, koja deluju sasvim nezavisno jedan od drugog, a pojavljuju se i upravljaju svešću u različitim razdobljima.

Praznine u pamćenju takođe su uobičajene i uzrokovane su činjenicom da barem jedan alter-ego nema dodira sa ostalima. Osim toga, postojanje takvih dvojnika mora biti hronično i teško (izaziva značajan poremećaj funkcionisanja života).

Nije tu, dakle, reč o privremenoj promeni izazvanoj, na primer, uzimanjem neke droge. Svaka ličnost dvojnik potpuno je integrisana i složena, sa svojim oblicima ponašanja, uspomenama i međuljudskim odnosima. Svaki određuje narav i delovanje osobe, kad je on "na vlasti". Obično su dvojnici potpuno različite ličnosti, pa čak i suprotnosti.

Disocijativni poremećaj identiteta obično započinje tokom ranog detinjstva, ali se retko dijagnostifikuje pre adolescencije. To je hronični i ozbiljniji poremećaj od ostalih disocijativnih poremećaja, a i oporavak može biti nepotpun.

Ovaj poremećaj mnogo je učestaliji kod žena nego kod muškaraca, i obično je praćen i drugim dijagnozama – posebno depresijom, graničnim poremećajem ličnosti i somatizacijom. Obično je praćen glavoboljama, zloupotrebom psihoaktivnih supstanci, fobijama, suicidalnim idejama i oblicima ponašanja usmerenim protiv samoga sebe.

Zagađenje vazduha podstiče depresiju i stopu samoubistava

Slučajeve disocijativnog identiteta u popularnoj kulturi često se pogrešno opisuju kao šizofrene reakcije. Rascep ličnosti, razlikuje se od rascepa između spoznaje i afekta na kakvom se zasniva šizofreno ponašanje. Iako je poremećaj formalno prihvaćen time što je uključen u službeni dijagnostički priručnik, ono je jako retko.

Osim toga, on je i najkontroverzniji kada je u pitanju disacoijativni poremećaj ličnosti.

Osnovna razlika je podeljenost struke da li je ono izazvano traumatičnim događajima ili da su simptomi veštački proizvedeni pojedinim psihoterapeutskim praksama, odnosno da pacijenti igraju ulogu za koju veruju da je odgovarajuća za osobu sa ovim poremećajem. Ovu debatu u struci karakteriše izrazito neslaganje, kao i snažna kritika metoda i načina istraživanja, tako da je ova vrsta glavnog poremećaja sporna i pod debatom je.

5 načina na koji "miniramo" sami sebe (i kako da prestanemo to da radimo)

Depersonalizacija

Ovo je poremećaj u kojem je bolesnikovo opažanje ili iskustvo vlastitog ja promenjeno na zabrinjavajući i ometajući način. U epizodi depersonalizacije, osobe sasvim iznenada izgube osećaj ličnog "ja". Može da im se čini da im se izrazito menja veličina udova, da su napustile svoje telo i da same sebe posmatraju s udaljenosti.

Ponekad se osećaju kao mašine, kao da su i oni i drugi ljudi zapravo roboti, ili se pak kreću kao da su u snu, u svetu koji je izgubio svoju realnost. Slične, ali intenzivnije epizode, ponekad se javljaju i u šizofreniji.

Međutim, iskustvo šizofrene osobe nema taj "kao da" kvalitet o kojoj govori osoba s depersonalizacijom, odnosno tu distancu. Upravo suprotno, udaljavanje šizofrene osobe od vlastitog ja stvarno je i potpuno.