Kada je dobro, a kada pogubno biti lenj?

U periodu pandemije mnogo je ljudi koji pate od dosade, obezvoljenosti i gubitka smisla

U vreme pojačanog straha i brojnih ograničenja, često je teško pokrenuti se, pronaći izvor zabave ili se prosto opustiti.

Upravo zato čini nam se da postajemo lenji. A onda – dolazi i krivica zbog ovakvog doživljaja.

Smenjuju se previsoka očekivanja, obezvoljenost, lenjost, dosada i krivica, te je ponekad teško izaći iz začaranog kruga.

Kako se izboriti sa vremenom, strahom, opsesivnim crnim mislima, lenjošću i dosadom?

3 ključna faktora u organizovanju dana, posebno u ovako poremećenim uslovima jesu – rutina, obaveze i zadovoljstvo!

Da, tačno je - dosada je OPASNA PO ŽIVOT!

Prema rečima dr Zorana Ilića, psihijatra i psihoterapeuta, „lenjost je izostanak inicijative, dokonost, nedostatak volje, motivacije, odlaganje i odugovlačenje. 

Ipak, pričati o hroničnoj lenjosti nije isto što i kada neko jedan dan ili nekoliko sati oseća da je najbolje da se isključi iz života i da se na neki način odmori od svega onoga što ga pritiska”.

To, kako kaže, nije lenjost. Lenjost je kada nešto pređe u naviku da vam je lakše da ne razmišljate o posledicama.

Ilić dodaje da je lenjost stanje – osobina, ali može biti i deo nekih psihijatrijskih bolesti, poput depresije.

Lenjost je neka vrsta zadovoljstva, ali kada pređe u hronično stanje, onda predstavlja problem.

Gubitak svrhe je poguban

Sa poslovicom da od lenjosti nema gore bolesti se slaže i objašnjava da ona može da dovede i do fizičkih oboljenja, poput dijabetesa usled neaktivnosti i gojaznosti, ali i do psihičkih bolesti, jer lenji ljudi gube kontakt sa ljudima i često se kod njih pojavljuje osećaj krivice.

Ovo je nova realnost, jedno od ključnih pitanja je: KAKO OSTATI NORMALAN?

„Mozak troši 20 do 25 odsto energije koju proizvedemo. Čovek se oduvek trudio da sve svoje moždane aktivnost smanji, da to pređe u naviku, na režim auto-pilota i da radimo stvari koje iziskuju najmanju moguću potrošnju energije. Ako je to još povezano sa zadovoljstvom, onda se iz centra za nagradu luči dopamin. Vremenom onda naučimo da uživamo u malim, nevažnim stvarima i gubimo svrhu u životu, a svrha je osnov naše unutrašnje motivacije“, ističe Ilić.

Svrha, majstorstvo i motivacija su tri unutražnja motivatora koja nas teraju da idemo napred.

„Ako ne vidimo svrhu mi ćemo ostati tu gde jesmo bez obzira koliko je neprijatno“, zaključuje Ilić.

Rutina, obaveze i zadovoljstvo

Savetuje da je organizacija vremena presudna, kao i balans obaveza i zadovoljstva.

Tu treba, kako kaže, uključiti i rutinu u nekim dnevnim aktivnostima – doručak, ručak, večera i spavanje – jer ona daje čoveku neku vrstu sigurnosti i stabilnosti u vremenu neizvesnosti i nepredvidivosti.

8 strategija za jačanje motivacije tokom depresije

„Rutina i dobar balans između obaveza, zadovoljstva i bliskosti predstavlja jedan dobro organizovan dan. Ako nađemo vremena da se bavimo sobom ili odmaramo to je odlično, ali treba da znamo kako to radimo i da bude osmišljeno, a ne stihijski“, savetuje Ilić.

Izvor: RTS, Medik