Nauka kaže: Naši mozgovi se usklade sa mozgom bebe tokom igre

Bukvalno smo na istoj talasnoj dužini, a bebe čak i vode igru

Da li ste se ikada igrali sa bebom i osetili povezanost, bez obzira što one još nisu mogle da pričaju? Novo istraživanje ukazuje da ste možda i bukvalno bili „na istoj talasnoj dužini”, odnosno da ste iskusili sličnu moždanu aktivnost u istim oblastima mozga.

Tim sa Univerziteta Prinston sproveo je prvu studiju kako mozgovi beba i odraslih reaguju jedan na drugi tokom prirodne igre, a onda su pronašli ogromne sličnosti u njihovoj neuronskoj aktivnosti. Drugim rečima, aktivnost mozgova beba i odraslih rasla je i padala u isto vreme dok su delili igračke i gledali se u oči.

„Prethodna istraživanja pokazala su da se mozgovi odraslih usklađuju kada zajedno gledaju filmove ili slušaju priče, ali malo se znalo o ovoj ‚neuralnoj sinhronizaciji‘ koja se razvija u prvim godinama života”, naveli su istraživači ove studije.

Prelepe vesti iz SAD: rodio se dečkić čijoj je majci presađena materica!

Istraživački tim je zaključio da je ova sinhronizacija važna za društveni razvoj i učenje jezika.

Studirajući pravu komunikaciju, lice u lice, između odraslih i beba jako je teško. Istraživači su morali da pronađu metod koji je prijateljski prema deci i koji simultano snima moždanu aktivnost beba i odraslih. Oni su pronašli način koji je izuzetno bezbedan i beleži oksigenaciju u krvi kao pokazatelja neurološke aktivnosti.

Posle obavljenog testiranja, podaci su pokazali da tokom direktnog kontakta, mozgovi beba se sinhronizuju sa mozgovima odraslih u nekoliko oblasti, za koje se zna da su uključene u više razumevanje sveta, što možda pomaže deci da dešifruju opšte značenje priče ili analiziraju motive odraslih dok im, na primer, čitaju.

Kada su se bebe i odrasli okrenuli jedno od drugog i upustili u druge aktivnosti, ova povezanost bi nestala.

Znamo da je dojenje najbolja i najzdravija ishrana za bebe. Sad znamo da je odlično i za zdravlje majke

Istraživanje je donelo i nekoliko iznenađenja.

Prvo je bilo da je najjače uparivanje zabeleženo u prefrontalnom korteksu, koji je odgovoran za učenje, planiranje i izvršne funkcije i za koga se prethodno mislilo da je jako nerazvijen kod odojčadi.

Istraživače je iznenadila i činjenica da su „bebe” obično vodile mozak odraslih, što se zaključilo po tome što bi se aktivnost kod njih javila nekoliko sekundi ranije. To dovodi do zaključka da bebe nisu samo pasivni primaoci, već mogu i da vode odraslih do sledeće stvari na koju žele da se koncetrišu. Na primer, koju igračku da uzmu ili koje reči da kažu.

Tokom komunikacije se uspostavlja zatvoreni krug komunikacije. Odnosno, mozak odraslih kao da je predviđao kada će se dete nasmejati, dok je mozak deteta predviđao kada će odrasli koristiti „bebeći govor”. Mozgovi oba subjekta bi pratili kontakt očima i zajedničku pažnju ka igračkama.

Čak i deca od četiri godine mrze "džabalebaroše"!

Dakle, kada se beba i odrasla osoba zajedno igraju, njihovi mozgovi utiču jedan na drugi na dinamičke načine.

Istraživanje se sada nastavlja da bi se videlo kako ova veza utiče na razvoj i na učenje jezika, kao i na to kako edukatori mogu da najbolje pristupe deci, ali i kako funkcionišu deca sa atipičnim razvojem mozga, kao što je autizam.